Izložba akvarela

7–17. septembar Novi prostor

izložba akvarela

Predrag Mladenović (1974, Leskovac) bavi se fotografijom, grafičkim dizajnom, videom i slikarstvom. Svoj umetnički put započinje crtežom i slikarstvom, a više decenija profesionalno se bavi komercijalnom i umetničkom fotografijom.

Kao fotograf sarađivao je sa brojnim domaćim i međunarodnim kompanijama i časopisima, a njegovi radovi objavljivani su u domaćim i inostranim publikacijama, među kojima je i francuski magazin „FOTO“. U oblasti fotografije posebno se bavio portretom, pejzažom, konceptualnom i kolažiranom fotografijom. Više godina radio je kao grafički dizajner, a bavi se i teorijom i tehnologijom umetničke fotografije. Do sada je priredio dve samostalne izložbe. Živi i radi u Beogradu.

„Ako sećanje obično zamišljamo kao povratak nečemu što se već dogodilo, ove slike nude mogućnost drugačijeg čitanja: možda sećanje ne dolazi iz prošlosti, već nastaje sada.

Ono što nazivamo prošlim prizorom nije nepomična slika sačuvana negde iza nas. Svaki put kada mu se vratimo, ponovo ga sastavljamo - iz sadašnje tačke gledanja, sadašnjeg iskustva i sadašnjeg osećanja sveta. Sećanje tako nije arhiva, već događaj.

Pejzaži, gradovi, obale, stabla i arhitektonske forme na ovim radovima zato se ne pojavljuju kao svedočanstva o konkretnim mestima. Njihova prepoznatljivost stalno izmiče. Drvo postaje mrlja, horizont linija, zgrada znak, grad skup preseka i površina. Prizor se istovremeno pojavljuje i nestaje.

Ako vreme nije samo pravolinijski niz trenutaka koji prolaze jedan za drugim, već način na koji organizujemo iskustvo, tada ni prošlost nije sasvim iza nas, niti je budućnost negde ispred. I jedno i drugo postoji za nas samo u jedinoj tački koju neposredno posedujemo - sada.

Tada i slika dobija drugačiju ulogu. Ona ne čuva nestali trenutak, već omogućava njegovu novu verziju.

Možda je upravo zato belina papira toliko važna u ovim radovima. Ona nije prazan prostor koji čeka da bude ispunjen, već polje mogućnosti. Iz nje se oblici pojavljuju, u nju se vraćaju i iz nje bi mogli nastati drugačiji nego što trenutno jesu. Nenaslikano nije samo odsustvo, već prostor onoga što još može postati vidljivo.

Između pejzaža i grada zato nema stvarnog prekida. Priroda prelazi u arhitekturu, arhitektura u znak, znak ponovo može postati pejzaž. Kao da se pred nama ne smenjuju različita mesta, već različite mogućnosti jednog istog iskustva.

U tome važnu ulogu ima i posmatrač. Slika se iznova uspostavlja svakim pogledom. Jedan gledalac u mrlji prepoznaje obalu, drugi grad, treći odnos boja i površina. Prizor nastaje u susretu slike i onoga koji je posmatra.

Autorovo iskustvo iz fotografije, grafičkog dizajna i videa dodatno pojačava ovu logiku: fotografija zaustavlja trenutak, video ga razvija kroz trajanje, dok grafički prostor organizuje odnos prisutnog i praznog. Ovi radovi kao da sva tri iskustva vraćaju istom pitanju - šta ako trenutak nikada nije zaista zaustavljen?

Trag, razlivanje pigmenta, prekinuta linija i nedovršena forma tada nisu samo slikarski postupci. Oni postaju znaci sveta koji nije konačan, već se neprestano uspostavlja iznova.

Možda zato ove slike ne traže od nas da prepoznamo mesto. One traže da budemo prisutni pred njim.

Jer ako se i prošlost i budućnost pojavljuju jedino sada, onda ni prizor nije nešto što smo ostavili za sobom. On se upravo događa.”