Atmosfera je bila uzbudljiva, s obzirom da nas je bilo 50, i svako je sebe busao u grudi kako je znao - neko javno (oni prvi popadali), a mi ostali smo se krili, jer je bilo prenapeto, što zbog toga kolika je brojka ljudi koje prime, što zbog trajanja prijemnog. Test opšte kulture je najteži od svih prijemnih ispita, ja sam ga jedva položio. Ostala dva kruga prijemnog (razgovor s komisijom, kreativne ideje i snimanja), tu je sve na tebi i tvom osećaju za filmsko. Smršao sam 5 kila jer je ceo prijemni trajao skoro nedelju i po dana. I test i razgovor i snimanja, vežbi na terenu i u studiju. Meni je poslednji krug, sa snimanjima, bio najstresniji, jer nisam još shvatao mehanizme pričanja priče bez dijaloga, a moraš da snimiš dve vežbe, od 3 do 5 minuta, na temu koja ti zapadne, bez dijaloga, pa su mi ti filmići bili nešto za šta je potrebno da se prepriča šta je bilo pre, a šta posle, da bi bilo razumljivo. Prošao sam treći krug jer sam imao najzanimljivije vizuelno promišljanje i svideo sam se komisiji na razgovoru najviše. Na odbrani u trećem krugu, posle snimljenih vežbi, bio sam sat i po vremena, a svi ostali - po 20 minuta. To mi je bio najstresniji momenat - bukvalno sam rukama i nogama objašnjavao šta sam hteo, samo da ne ispadnem pred kraj. Tako poslednji na listi za upis, bio sam crna ovca klase cele studije, najviše sam učio od svih, al sam zato prvi i debitovao na kraju, tako da sve ima svoje zašto. FDU je najbolji za kontakte posle studija u industriji i da koristiš priliku da gradiš svoj stil rediteljski i da što više eksperimentišeš, dok oči javnosti nisu još uprte u tebe, za vreme studija.

Iskustvo prijemnog ispita podseća na intervju za posao. U zadatom roku pošaljete neke svoje radove na koje ste ponosni i motivaciono pismo, a ako prodjete dalje imate razgovor sa žirijem od 5-6 profesora, gde postavljaju i filozofska pitanja, tipa kako vi doživljavate neke stvari, ali i pitanja vezana za vaša iskustva na faksu, motivaciju, želje u budućnosti i sl.