SKC dešavanje - Gojko Đogo: Put uz put
19. februara u Studentskom kulturnom centru (SKC) održaće serazgovor sa pesnikom i čitanje poezije - Gojko Đogo: Put uz put.
Sreda, 19. februar u 19.00, Velika sala
razgovor sa pesnikom i čitanje poezije
učestvuju: Radivoje Mikić, Jana Aleksić i autor
„Za razliku od većine dinarskih pesnika, Đogo svoju pesmu ne zasniva na epskom nasleđu, deseterac se jedva čuje u njegovom slobodnom, pomalo račvastom, ali ritmičko-melodijski pažljivo građenom stihu. On pesničku građu, da ne kažem pređu, traži i nalazi u lirskoj narodnoj poeziji, u onim mitološkim pesmama, kako bi Vuk rekao, i u usmenom folkloru – poput Nastasijevića i Pope – u gatkama, basnama, bajalicama, zagonetkama, tužbalicama, uspavankama, rugalicama i naročito u mitu – helenskom, biblijskom, slovenskom i zavičajnom, razume se. U tamnim i dubokim mitskim slojevima, u ‘objektivnim korelativima’ i ‘šumi simbola’ zapretan je i lirski subjekt ove poezije i zatomljena njegova osećajnost. Tim ‘zavezanim jezikom’, bogate i raznovrsne, za savremenog čitaoca sve arhaičnije leksike, ispisane su rane Đogove knjige – ‘Tuga pingvina’, ‘Modrica’ i pretežnim delom ‘Kukuta’ Čini se kao da je Đogo, dugo i strpljivo, opremao svoju pesmu za izlazak u stvarni, svakodnevni svet i susret ‘na strašnom mestu’. A kad se jezik razvezao i pesma otvorila, pesnik je i bukvalno bio vezan i zatvoren – samo zato što su službeni tumači u njegovoj poeziji pronašli opake aluzije na lik i delo nedodirljivog gospodara naše Arkadije, u koju je već bila ugrađena paklena mašina čije je otkucaje osetljivi pesnik čuo i čitaocima pokušao da dojavi. U pravu je Jovan Delić kad kaže da u ovom slučaju nije stradao samo pesnik, već i njegova poezija koja je ‘vezivanjem za mrca’ svedena na površnu, pamfletsku jednoznačnost. Istini za volju, ‘Vunena vremena’ se ni danas ne mogu čitati bez političkih primisli jer u poeziji, kako neko inventivno reče, politike ima onoliko koliko u politici ima tragedije. A barem u tome nismo oskudni – ni onda, ni danas. Nije Đogo oklevetao samo gospodara već, možda i više, njegove sluge – one večite liferante ideološke magle i razdraganog ketmanstva, kao vrhovnog životnog i moralnog načela. I to mu još uvijek nije oprošteno. Kad bi, sada i ovde, neko proveo anonimnu anketu među srpskim intelektualcima i književnicima, bojim se da bi preteglo na Brozovu stranu. A Đogo je i dalje pod sumnjom, ali sada kao srpski nacionalista, iako u njegovoj poeziji nećete naći nijedan primer jeftinog, plakatskog rodoljublja ili dobošarskog srbovanja. Ali ima tuge, pingvinske, i ima brige, jer Đogo je od onih Andrićevih brižnih ljudi, zbog satiranja srpskog naroda i rastakanja njegove države i kulture – koje traje i kraja mu se ne vidi. A pred tim, ako ništa drugo – slobodno je uzdahnuti, kako bi Zmaj rekao.“ Đorđo Sladoje