Balon može da ponese bilo koji eksperiment u svemir za mnogo manje para nego što bi se potrošilo simuliranjem u laboratorijama ili slanjem eksperimenta raketom u svemir. O inovativnom startapu koji je osvojio nagradu na poslednjoj Startap akademiji, planovima za istraživanje svemira i preprekama s kojima su se suočili na svom putu razgovarali smo sa Lukom Jakovljevićem, jednim od osnivača Balloonere.
Foto: Igor Pavićević
Luka Jakovljević, Dušan Tašin, Aleksandar Pajović i Konstantin Janojlić, studenti završnih godina ETF-a i FON-a, više od godinu i po dana rade na razvoju hardversko-softverske platforme koja će olakšati i sniziti cenu istraživanja svemira.
Za to ne koriste rakete već meteorološki balon.
O inovativnom startapu koji je osvojio nagradu na poslednjoj Startap akademiji, planovima za istraživanje svemira i preprekama s kojima su se suočili na svom putu razgovarali smo sa Lukom Jakovljevićem, jednim od osnivača Balloonere.
Po čemu je vaš meteorološki balon drugačiji od svih ostalih koji se koriste širom sveta?
Princip merenja temperature meteorološkim balonom koristi se već 70-80 godina i ključan je za sve meteorologe. Oni pomoću njega mere pritisak, temperaturu i vlažnost vazduha, na osnovu kojih određuju vremensku prognozu. Njihov metod je da puste balon sa sondom koja putem radio-sondaže odašilje informacije, a kada balon stigne do stratosfere, on pukne i sonda padne na zemlju. Meteorolozi je nikad ne traže.
Naša sonda, i softver koji smo napravili, pored informacija o pritisku, temperaturi i vlažnosti, odašilje i lokaciju. Za razliku od onih sondi koje koriste meteorolozi, naša sonda odašilje informacije i pri padu. Takođe, razlikuje se cena, koja je dosta niža od cene konkurencije.
Uređaj se stručno zove „Sistem za pronalazak meteorološke sonde". I to je zapravo tema mog diplomskog rada. Laički da objasnim, sastoji se od balona koji je napunjen helijumom, padobrana i sonde, koji smo mi napravili.
Kako ste došli na ideju da započnete rad sa meteorološkim balonom?
U poslednjih četiri-pet godina hobi zajednica „Internet of things" počela je da programira čipove za sonde kako bi ih pronašla kad padnu. Ljudi su na sonde kačili kamere i različite proizvode i snimali reklame. Zasigurno najpoznatiji u toj priči je Feliks Baumgartner, ekstremni sportista koji se uz pomoć balona popeo do stratosfere i odatle skočio.
Ideja da pustim balon nastala je pre godinu i po dana, tokom druge godine fakulteta. U tom periodu završio sam part-time posao koji sam radio u Majkrosoftu i nisam znao šta ću dalje. Počeo sam da istražujem i uvideo sam koliki je potencijal tržišta i šta sve može da se učini sa njim.
Tim je počeo lagano da se širi, pridružili su mi se drugovi iz srednje i osnovne škole Konstantin i Dušan. Konstantin i ja radili smo na razvoju softvera, Dušan se bavio sajtom i društvenim mrežama. Aleksandar nam se pridružio pre nešto više od pola godine, kada smo odlučili da je vreme da napravimo svoju ploču, a ne da koristimo već gotove.
Koji vam je bio prvobitan cilj?
Prvi cilj mi je bio da snimam reklame, kontaktirali smo s nekoliko kompanija i ponudili im da snimamo reklame, međutim, pošto je ta tehnologija bila nerazvijena i nismo bili u stanju da svaki put pronađemo sondu, oni su nas odbili. Tada smo ozbiljnije počeli da istražujemo tu temu i uvideli smo da ne postoji jedinstven softver koji bi mogao da prati sonde. Sada to možemo da radimo u toku test-letova. Sledeći korak su nam meteorolozi. Zbog toga što mogu da pronađu sonde, njihovi troškovi mogu da se smanje, zbog čega bi mogli da puštaju balone sa više lokacija i time dobiju precizniju prognozu. Takođe, paralelno istražujemo i radimo eksperimente kako bismo odlučili da li ćemo slati u svemir humani genom, mahovinu, seme ili nešto drugo.
Ono što najviše zapadne za oko svakom ko za vas čuje jesu upravo istraživanja svemira; odakle ideja da se upustite u to i na koji način je to moguće sa balonom?
Balon može da ponese bilo koji eksperiment u svemir za mnogo manje para nego što bi se potrošilo simuliranjem u laboratorijama ili slanjem eksperimenta raketom u svemir.
Ono što može da se radi raketom može i balonom. Samo je mnogo jeftinije, nije zapaljivo, lakše se dobijaju dozvole. Ljudi su bukvalno počeli da istražuju svemir iz garaže. Kače epruvete ispod sondi, sa različitim sadržajem, od ljudske DNK do mahovine. Oni te epruvete šalju iznad ozonskog omotača gde se one ozrače i vrate ih nazad. Mi smo počeli pregovore sa institutima Univerziteta u Beogradu kako bismo napravili seriju eksperimenata.
Koji su sve problemi s kojima ste se suočavali?
U početku je to bio novac i nepoverenje i roditelja i potencijalnih investitora. Zahvaljujući prijatelju koji je prvi investitor Balloonere pokrivali smo osnovne troškove, poput goriva, helijuma, interneta i hostinga. Međutim, ispostavilo se da je najveći problem dostupnost znanja. Mi smo izvlačili profesore iz penzije kako bismo došli do pojedinih informacija, jer se ovim niko u Srbiji ne bavi. Takođe, naše tržište nije razvijeno, startapova nema mnogo i tu nam je Startit dosta pomogao. O biznisu ništa nismo znali. Startit akademija i članovi žirija - koji nam je na kraju dodelio nagradu - direktor razvoja Telekoma Milan Simić, Vladimir Trkulja iz Startita i Marko Gaćeša bili su nam od velike pomoći. Veoma je značajno što je Telekom Srbija postao naš partner. To što su stali iza nas mnogo nam je važnije od novca koji smo dobili.
Šta biste preporučili mladima koji bi da osnuju svoje startapove?
Da stalno preispituju prve pretpostavke i početne hipoteze. Takođe, veoma je važno imati „zvezdu vodilju", da znaš kuda ideš, koji ti je put. I važno je znati kada da staneš. Jer zapravo nikad nisi gotov, uvek možeš imati bolji proizvod. Odrediti odnos kvaliteta i cene je umetnost.
