Mediji su puni priče o tome kako Srbiji fali IT kadra. Možda prekaljenih programera nema mnogo, ali zato ima pregršt nebrušenog talenta. Gde onda nastaje problem?
Foto: Pexels
Ovaj tekst je inspirisan yet another člankom na domaćim medijima o tome kako u Srbiji nema dovoljno IT stručnjaka. I OK, slažem se da programeri ne rastu na drvetu, ali daleko od toga da ih nema, kao što, na primer, nema grafičkih karti za kopanje Eterijuma.
Ja sam do pre dve godine bio PHP programer. Moja poslednja koderska pozicija bila je Magento Tehnički Lider u novozelandskoj agenciji u kojoj i danas radim. U Magentu (e-commerce platforma) sam počeo da radim krajem 2008, i volim da mislim da sam imao bogatu karijeru. A počeo sam kao i većina drugih, radeći HTML sajtove za lokalne preduzetnike za 50 evra. Prvi posao dobio sam 2005. godine u jednoj novosadskoj agenciji, na osnovu ničeg drugog nego te šake HTML-a i vere tadašnjeg šefa da može da me nauči PHP. Nisam imao nikakav kurs, fakultet, startap, GIT repozitorijum.
Fast forward u 2017. moj drug Đura (ne zove se stvarno Đura, je l’) je završio IT Akademiju nakon što je shvatio da od svoje fakultetske diplome neće moći da se prehrani. Inteligentan momak, već tad je razumeo objektne principe, data modele i dizajn obrasce, znanja koje sam ja usvojio tek nakon nekoliko godina plaćenog posla. Kako bi lakše našao posao, napravio je svoj sajt gde je okačio dotadašnje iskustvo — integraciju Mailchimpa i Facebooka kroz modul koji omogućava prijavu na newsletter preko Facebook dugmeta (umesto ukucavanja maila) i WordPress sajt jedne organizacije, koji je podigao na VPS i Github. Uglancao je svoj LinkedIn profil i krenuo s prijavama. Međutim, šest meseci kasnije, čovek i dalje traži posao. Kad ga pitam kako to, kaže jednostavno „buraz, oni svi traže ljude sa po tri godine iskustva“ — slična priča koju sam čuo i od drugih ljudi u toj situaciji.
Zaista, kada se prečešljaju oglasi za posao, među njima će dominirati pojmovi kao što su „senior“, „nindža“, i „lead“. Šta se promenilo? Promenila su se očekivanja poslodavaca i spremost da ulože u kadar pre nego što on postane produktivan. Danas svi žele gotov proizvod. Ali gotov proizvod se stvara samo na jedan način. Svi ti seniori koji danas postoje nisu pali s Marsa. Njima je, pre pet, šest, deset godina, neko dao šansu, u njih uložio, progledao kroz mnoge brlje i incidente na produkciji, bez ikakve garancije da će taj nebrušeni junior jednog dana postati senior, i pritom ostati u firmi. Nezahvalno je očekivanje od mnogih današnjih firmi da mogu jednostavno da dođu i pokupe kajmak.
Vraćamo se na dotični tekst. On počinje premisom kako obrazovne ustanove ne mogu da proizvedu onoliko kadra koliko privredi treba. Pa koji to fakultet naveliko proizvodi programere spremne da donesu firmi 100 evra na sat ili profitabilan softverski proizvod odmah po diplomiranju? Takva agilnost visokog obrazovanja je nezabeležena. Najviše čemu se poslodavci mogu nadati je da će ti diplomci izaći sa solidnim teorijskim predznanjem i korisnim diplomskim radom, odnosno, u slučaju samoukih ljudi, nekoliko primera primenjenog poznavanja određenog jezika ili tehnologije.
Šta je onda rešenje, kakav pristup treba usvojiti? Uzeću fudbalske klubove za primer. Da su skauti Barselone 2000. godine otišli u FK Njuel iz Argentine, sa mentalitetom današnjeg HR-a, rekli bi Leu Mesiju „žao nam je gospodine Mesi, ali vi nemate pet godina iskustva u igranju u Ligi Šampiona“. Umesto toga, na osnovu ustanovljenih kriterijuma zaključili su da to dete od metar i frtalj ima potencijal, zahvalili se Njuelu i odveli Mesija na Kamp Nou, gde je dobio sve uslove da se razvije u najboljeg fudbalera na svetu (izvini Ronaldo).
Nazad na IT, kada je firma u kojoj radim prepoznala da u Srbiji više nema senior Magento programera spremih da pređu kod nas, razvili smo trening program i dali šansu ljudima sa manje skila, ali pravim stavom i željom za učenjem. Novosadski Levi9 i DMS sa studentima FTN-a rade već od ranih godina i daju im stipendiju. Nije ni čudo što mladi diplomci po difoltu idu tamo da rade. Mnogi će se ovde namršiti i reći kako te firme imaju nefer pristup talentu. Možda je tako, ali to ne sprečava druge firme da razviju svoje sopstvene programe i ponude ih studentima. Pritom ne moramo da pričamo o velikim kompanijama — čovek koji je mene zaposlio 2005. imao je dva radnika i malo dete kod kuće.
Kada ovaj pristup predložim ljudima koji me startuju s pitanjem da li mogu nekog da im preporučim, uglavnom dobijam sličan odgovor — kako da znaju da čovek u kog ulože neće za godinu dana otići i raditi negde drugde za više novca. I to je legitimna briga. Istina je da ne mogu da znaju. Neki ljudi će otići jer su alavi na pare. Drugi će otići jer su u drugoj firmi bolji uslovi ili zanimljiviji posao. Treći će ostati jer im je dobro tu gde su, žele da ostanu lojalni poslodavcu, ili jednostavno ne vole promenu.
Sve tri struje su ne samo normalna stvar, nego i prilika za rast. Ako neko ode od vas zarad 300 evra više, takav radnik vam možda ni ne treba — bolje da ode sad nego da vas napusti kad budete usred ključne faze razvijanja projekta. Osoba koja vas ostavi zarad generalno bolje prilike će vas ohrabriti da unapredite sopstveni program zadržavanja radnika. Na kraju, niko vam ne brani da svoju investiciju osigurate ugovorom (za šta postoje primeri iz prakse). No, iz mog iskustva, čovek koji je zadovoljan svojim poslom ne menja ga tek tako, pogotovo ako prema poslodavcu oseća moralnu obavezu. Takođe, nemojte smetnuti sa uma da kao što će vaša investicija da ode negde drugde, tako će i nečija tuđa da dođe kod vas.
Naši ljudi su vredni, i gladni prilike za učenjem i dokazivanjem. To su pokazali izuzetnim interesovanjem za programerske radionice, onlajn kurseve i samostalnim radom. U Somboru je nedavno održana radionica fotografije. Organizatori su se našli u problemu jer je prodato više karata nego što je ljudi moglo da stane u salu. Somborci su poznati kao inertni i nezainteresovani, pa su i organizatori očekivali malu posetu, pogotovo jer se radionica naplaćivala. Takođe, u istraživanju koje je nedavno sprovedeno u Vojvodini, pokazalo se da su ispitanici veoma zainteresovani za poslovne događaje:
Istraživanje o poslovnim događajima (Fabrika, 2017), n=82
Isto istraživanje utvrdilo je i da je tri od pet ispitanika spremno da plati prisustvo takvom događaju. Još jedan dobar primer je radionica programiranja za devojke koje je organizovao novosadski Rails Girls — za 12 mesta stiglo je čak 450 prijava. Ali između Rails Girls radionice i tri godine iskustva postoji praznina koja se može popuniti samo ako srpske IT firme prilagode svoje konkurse stvarnosti i razviju odgovarajuće trening programe koji će proizvoditi stručnjake koji su svima potrebni. A stvarnost je ta da prekaljenih programera nema mnogo, ali zato nebrušenog talenta ima kol’ko voliš.
