Naučnica Ivana Nikić, koja je osvojila grant od 1,3 miliona evra, objašnjava kako joj je obrazovanje u Srbiji pomoglo u karijeri u Nemačkoj.
U moru informacija o migrantima i džihadisti Bobanu, koji je navodno bio teroristički guru napadača na berlinski božićni vašar, relativno retko se neko poreklom iz Srbije a ko živi u Nemačkoj pojavio 2016. godine u pozitivnom kontekstu.
Zbog toga je pravo osveženje bilo kada je nedavno u nemačkim novinama osvanula vest da je naučnica Ivana Nikić (35) uspela da dobije od nemačkog eminentnog programa Emi Neter istraživački grant od 1,3 miliona evra.
Regionalni dnevni list „Švebišes tagblat” je u svom vikend izdanju predstavio Ivanu kao vanredno dobrog mladog naučnika, čiji će nedavni prelazak na Univerzitet u Tibingenu doprineti i da ovaj univerzitetski gradić na jugozapadu Nemačke bude bogatiji za jednu novu istraživačku grupu, koja će pod njenim vođstvom nastojati da novim metodama razotkrije molekularne aspekte multiple skleroze.
U razgovoru za „Politiku” ova naučnica, koja je molekularnu biologiju diplomirala na Univerzitetu u Beogradu a potom doktorirala na Univerzitetu u Minhenu, objašnjava kako je uspela u Nemačkoj da razvije karijeru, kako joj je obrazovanje u Srbiji pomoglo i zašto se u Srbiji kritikuje „odliv mozgova” dok se Nemačkoj na to ne gleda kao na nešto negativno.
Prema njenim rečima, jedna od poenti programa u okviru kojeg je dobila 1,3 miliona evra za petogodišnje istraživanje jeste da se u Nemačku vrate uspešni naučnici, što je sistem podrške koji nedostaje Srbiji.
„Grant Emi Neter dobijaju mladi naučnici, naročito oni koji su otišli iz Nemačke da se usavršavaju u inostranstvu pa se potom vraćaju.
Posle doktorata u Minhenu, radila sam kao postdoktorand u Evropskoj laboratoriji za molekularnu biologiju (EMBL) u Hajdelbergu, koja ima eksteritorijalni status jer je međunarodna organizacija, tako da sam se sadašnjim dolaskom na Univerzitet u Tibingen na izvestan način vratila u nemačku nauku”, objašnjava Ivana, koja skromno ne želi ni da pominje da je uspela da dobije grant u konkurenciji od 329 projekata.
„Zahtevno je to što pravila ovog programa podrazumevaju da možeš da se prijaviš u roku od četiri godine posle završenog doktorata, što znači da moraš na neki način da se u, za nauku, veoma kratkom roku izgradiš kao naučnik u nekoj oblasti tako da se razlikuješ od svojih mentora za koje si radio. Za tako kratak period ne možeš da se izgradiš, naročito ako promeniš oblast u kojoj radiš.”
Međutim, Ivana je u tome uspela, iako je u karijeri menjala oblasti kojima se bavila.
Na doktorskim studijama je uz pomoć mikroskopije istraživala oštećenja nervnih vlakana kod živih miševa koji boluju od multiple skleroze, pri čemu je uspela da tada novim tehnikama prati promene na nervnim vlaknima u realnom vremenu.
Za svoju doktorsku tezu dobila je nagradu, a potom se u Hajdelbergu specijalizovala za mikroskopiju superrezolucije, da bi sada u Tibingenu povezala ove dve oblasti u nameri da primenom mikroskopa superrezolucije odgovori na pitanja šta se dešava na molekularnom nivou kada je u pitanju multipla skleroza.
Da je njen naučni rad i te kako primećen u nemačkim naučnim vodama svedoči i to da je prošle godine bila jedna od malobrojnih koji su pozvani u gradić Lindau na godišnji susret najperspektivnijih mladih naučnika sa laureatima Nobelove nagrade.
Ivana priznaje da je , iako se nauka sagledava idealizovano kao borba za pronalaženje istine, poslednjih decenija i ona poprimila mnoge korporativne elemente, od borbe za finansije do izuzetno velike kompeticije među naučnicima, čak i između mentora i njihovih saradnika.
„Znam da mnogo ljudi razmišlja da odustane od nauke, zbog surovosti i velike kompeticije. I ja sam tako razmišljala, misleći da ne možeš da dobiješ poziciju ako ne poznaješ dobro nekog poznatog i uticajnog profesora. Ali, dosad mi je to uspevalo i u Minhenu, i u Hajdelbergu i sada u Tibingenu”, kaže ova naučnica, koja sada radi na regrutovanju mladih naučnika koji će biti deo njenog tima istraživača.
Činjenica da je iz Srbije, kako kaže, nije ni pozitivno ni negativno uticala na njenu karijeru, jer „u nauci u jednom trenutku prestaju da gledaju na tvoje poreklo, već više gledaju sa kog univerziteta dolaziš”.
„Kada sam imala prvi intervju za doktorske studije u Minhenu jedino je tada imalo veze odakle sam, jer nisu bili sigurni kako pričam engleski jezik pa su posle bili iznenađeni kako mi iz Srbije pričamo dobar engleski jezik, a uglavnom nismo pre živeli u inostranstvu”, kaže ona i dodaje da je, poredeći se sa kolegama iz Nemačke, uočila određene pozitivne strane obrazovanja u Srbiji. „Uzimajući u obzir promene u okviru prilagođavanja ’bolonji’, nisam sigurna kako je sada novim generacijama, ali moj utisak je da imamo šire obrazovanje od kolega sa Zapada verovatno zato što smo zbog nedostatka prakse bili usmereni na teoriju. To shvatiš na ličnom nivou kada se plašiš da li ćeš znati da radiš u laboratoriji, ali onda vidiš da svaku tehniku možeš lako da naučiš, a da je mnogo važnije da znaš kako da razmišljaš.”
Ona dodaje da se njoj dopada i to što je morala sve ispite u Beogradu da polaže i usmeno.
„Ti usmeni ispiti te zapravo nauče kako da argumentuješ u razgovoru o nauci. To nedostaje studentima iz Nemačke ali i ostalih zemalja, jer oni uopšte nemaju usmene ispite, već samo popunjavaju testove”, ističe ona.
Zasad ne razmišlja o povratku, ali ističe da smatra da bi bilo dobro da se neko pozabavi povratkom naučnika, jer je sigurna da ima mnogo naših naučnika koji su zainteresovani da pomognu Srbiji, pri čemu je to moguće i kroz uspostavljanje naučne saradnje.
„U našim medijima se uvek pominje odliv mozgova kao nešto loše, ali mislim da bi trebalo da promenimo svest o tome. I Nemačka ima odliva mozgova, jer mnogo ljudi odlazi u inostranstvo da se školuje i usavršava, ali niko na to ne gleda kao nešto loše, jer postoje mehanizmi da se ti ljudi vrate. To bi trebalo primeniti i u Srbiji pa da se to što je neko studirao u Srbiji pa otišao u inostranstvu ne gleda kroz priču da je oštetio državu koja je uložila u njegovo obrazovanje, već kroz debatu kako da te ljude sa iskustvom vratimo i uključimo u nauku u Srbiji”, ističe Ivana Nikić i dodaje da nedostaje i svojevrsno povezivanje srpskih naučnika tako što bi naučnici u Srbiji znali o svojim kolegama u inostranstvu, ko su, gde su, šta rade, kojim se naučnim tehnikama bave i kojim oblastima. „To bi sigurno pomoglo nauci u Srbiji.”
