Mere zbog pandemije, koje se stalno menjaju, veoma su poremetile i životni ritam studenata, ali najbolje i najtalentovanije među njima ipak nisu onemogućile da stiču nova znanja i dobijaju vredne nagrade.
Foto: Startuj.infostud.com (Shutterstock)
Novosađanka Irena Josifoska, studentkinja violončela na Univerzitetu umetnosti u Berlinu, čim su mere nešto popustile u prvoj polovini ove godine, odmah je krenula da nastupa, a počele su da se nižu i nove nagrade. Krajem novembra bila je najbolja na takmičenju Gabrijeli, a nekoliko meseci pre toga nagradu je donela i iz Švajcarske s čuvenog festivala u Verbijeru.
Irena je na master studije u Berlin stigla u oktobru prošle godine, posle dvogodišnjih studija u Novom Sadu i četvorogodišnjih u Detmoldu u nemačkoj pokrajini Severna Rajna Vestfalija. Studentski život zbog korone nije dobio svoju pravu dimenziju, ali javni nastupi od proleća ove godine, omogućili su joj da polako krene da osvaja muzičku scenu Berlina i cele Nemačke, i da dobija najbolje ocene od svojih profesora i najvećih poznavalaca klasične muzike.
Tri runde u tri dana
U veoma jakoj konkurenciji, Irena je nedavno osvojila prvu nagradu na takmičenju Gabrijeli, koje nosi ime po Domeniku Gabrijeliju, italijanskom baroknom kompozitoru i violončelisti iz 17. veka. Za “Vesti” objašnjava da je to takmičenje studenata violončela berlinskih akademija.
Iako su obuhvaćeni samo violončelisti koji studiraju u Berlinu, ne može se reći da je bilo lokalnog karaktera jer je Berlin centar klasične muzike. Okupili su se violončelisti koji nisu najbolji samo na području glavnog grada, već i u znatno širim razmerama. Samo takmičenje nije bilo ni malo jednostavno. Obično se odvija u tri runde, u razmacima od po četiri-pet dana, ili čak i po nedelju dana. U ovom slučaju bilo je znatno drugačije, sve tri runde su bile dan za danom, u ponedeljak prva, utorak druga, a u sredu treća, završna runda. Inače, prva runda bila je u ponedeljak ujutru, saopštenje rezultata tek uveče, a odmah sledećeg jutra druga runda. Konačne rezultate dobili smo tek u četvrtak, tako da smo imali četiri dana kontinuiranih nastupa i napetog iščekivanja. Bio je to izuzetno intenzivan tempo. Presrećna sam što sam i u takvim uslovima ipak uspela da osvojim prvo mesto – ne krije zadovoljstvo mlada Novosađanka.
Koncerti u Alpima
Pre ovog takmičenja, tokom leta, ona je učestvovala i na jednom od najvećih festivala klasične muzike, u Verbijeru, u Švajcarskim Alpima. To je manifestacija na kojoj najveća imena klasične muzike nastupaju zajedno sa mladim talentima. Serije koncerata održavaju se u raznolikim ambijentima koje u nekoliko dana isprati i više desetina hiljada posetilaca. Ove godine, Irena je odabrana da bude jedna od samo osam studenata, učesnika festivala.
Tokom tri nedelje, u tom idiličnom planinskom mestu imali smo i mnogo vorkšopova, a sve vreme smo provodili zajedno, kao jedna velika porodica. Trudili smo se da ostvarimo što veće domete pri uvežbavanju, ne sluteći da festival ima i takmičarski karakter. Veliko iznenađenje na kraju bilo je da su ipak dodeljene neke nagrade, a među nagrađenima bile smo jedna studentkinja, takođe iz Berlina, kao predstavnik Nemačke i ja, kao predstavnik Srbije. Ove dve nagrade su mi utoliko draže, što su došle u drugoj godini korone, kad nam je svima mnogo toga uskraćeno.
“Vesti” su o Ireni pisale prošle godine, pa da podsetimo da je karijeru započela već sa pet godina. Muzičku akademiju u Novom Sadu upisala je sa 16, a studije u Detmoldu nastavili sa 18 godina. Ranije se često dešavalo da na takmičenjima bude najmlađa, ali ovoga puta na takmičenju Gabrijeli to nije bio slučaj.
Publika daje podstrek
Uglavnom smo svi sa početnih godina master studija. Nivo pripremljenosti svih učesnika bio je izuzetno visok, a žiri su sačinjavala renomirana imena iz sveta klasične muzike. Veliko nam je zadovoljstvo što su se sve etape takmičenja odvijale i pred publikom. Nastupi samo pred žirijem su manje prijatni jer se stvara utisak kao da smo na nekoj audiciji. Povratni uticaj publike na nas, posebno je bio primetan u finalnoj fazi, a to nam je dalo i podstrek da pružimo sve najbolje od sebe.
Naša sagovornica ističe da je konkurencija bila zaista velika.
Ranije sam često išla na takmičenja pod pritiskom sopstvenih očekivanja, ali je važno da se napetost i visoke ambicije ostave po strani. Sada sam prvi put uspela da se ne opterećujem toliko, i sebi sam rekla: Idem pa šta bude! Zaista sam se trudila da, korak po korak, dajem maksimum u svakoj rundi, pa nek se desi šta treba da se desi. I mogu reći da sam prvi put potpuno zadovoljna sa sve tri runde, koliko sam u same pripreme i celokupan pristup takmičenju uspela da unesem malo harmonije. Ne mogu da kažem da sam očekivala prvo mesto. Samo sam se nadala da to može da se desi, kao i svima drugima. Utoliko više je to za mene jako lepa nagrada – zaključuje Irena koja svira kao solo -violončelista u Bavarskoj kamernoj filharmoniji, u Detmoldskom kamernom orkestru i kao ispomoć u Nemačkom simfonijskom orkestru Berlin.
Priprema kroz nastupe
Pripreme za takmičenje obično traju znatno duže, uz izvođenja na časovima, kao i pred publikom, ali ovog puta svele su se na samo tri nedelje u novembru, pa su bile i prilično intenzivne. Od kako je proletos popustio lokdaun, nastupala sam na puno koncerata u Berlinu i širom Nemačke. Posebno ih je u septembru i oktobru bilo baš mnogo jer su organizatori nastojali da što više iskoriste vreme pre nekog sledećeg lokdauna, do koga, do sada, ipak nije došlo.
Trnovit put do priznanja
Na pitanje koja joj po redu nagrada iz Berlina i koje mesto zauzima među dosadašnjim priznanjima, Irena uz osmeh navodi da mora da bude i malo neskromna.
Moram da priznam da imam puno nagrada do sada, ali tačan broj ne bih znala precizno da kažem, verovatno između 50 i 60. Mislim da je ova nagrada na takmičenju Gabrijeli ipak jedna od najznačajnijih. U ranim godinama lakše se dolazi do nagrada jer je konkurencija uglavnom ograničena na pripadnike iste generacije. Kasnije, u izbor ulaze i starije i mlađe generacije, pa je put do prvog mesta mnogo trnovitiji. Utoliko mi je i ova nagrada draža. Veliku podršku pružio mi je moj profesor s akademije Hans Peter Majnc, koji nije bio u žiriju, što inače i nije dozvoljeno, ali mi je njegov podsticaj bio važan kao i odluke članova žirija.
Podsetimo, Irena je do sada osvajala najviše nagrade i priznanja na međunarodnim takmičenjima u Nemačkoj, Češkoj, Austriji, Finskoj, SAD, Hrvatskoj. U maju 2017. godine bila je najmlađi polufinalista na takmičenju “Kraljica Elizabeta” u Briselu, u Belgiji. Na velikom konkursu Jeunešes musicales 2015. godine, kao najmlađi učesnik, bila je finalista, dobitnik nagrade publike i više specijalnih nagrada. Četiri puta bila je laureat i dobitnica specijalne nagrade međunarodnog žirija na Republičkom takmičenju muzičkih i baletskih škola Srbije.
Za praznike u Srbiju
Irena je u Nemačkoj od 2015, a u Berlinu tek drugu godinu, i o svojim svakodnevnim iskustvima još navodi:
S obzirom na to da sam prethodno živela samo u Novom Sadu i Detmoldu, preseljenje u Berlin bilo mi je prvo iskustvo sa jednim zaista velikim gradom i na početku nije bilo nimalo jednostavno. Sada sam se već navikla, veoma mi je prijatno ovde i nadam se da ću ostati da živim u Berlinu. Upoznala sam i mnogo naših ljudi, kojih ima i na mojoj akademiji, a što se više krećem gradom, sve češće čujem i naš jezik. U Novom Sadu sam bila u avgustu, a ako sve bude u redu s mogućnostima putovanja, otići ću uskoro ponovo, da tamo proslavim Novu godinu i Božić.
Porodična tradicija
Irena je rođena u Subotici, ali je odrasla u Novom Sadu, gde je istovremeno išla u osnovnu i nižu muzičku školu. Talenat za muziku nasledila je od dede i roditelja. Deda je bio dirigent, a majka, koja je takođe violončelistkinja, bila joj je sve vreme i profesor u muzičkoj školi. Tata je violinista.
Nekako je sve bilo predodređeno da ću se i ja baviti muzikom, ali sam sama izabrala instrument. Svi su priželjkivali da to bude violina, ali sam se ipak opredelila za violončelo. Čak mi je za treći rođendan deda kupio violinu, ali s obzirom na moj tadašnji uzrast, violina mi je stajala kao danas violončelo. Videvši kako mama lepo svira violončelo, izabrala sam taj instrument i već sa pet godina počela da sviram. Tada sam imala i prve nastupe. Već tada sam zaista uživala na sceni, nisam imala nikakvu tremu kao mnogi vršnjaci. Uspevala sam kroz muziku da prenesem publici svoje emocije i osećanja. U početku su to bili mali nastupi, ali potom sve veći i uvek su mi pričinjavali izuzetno zadovoljstvo – izjavila je Irena ranije za “Vesti”.
Izvor: Vesti online