U Srbiji programi kao što je moj master koji su interdisciplinarni ne postoje, a rad iz oblasti nanonauka se uglavnom svodi isključivo na teorijski zbog nedostatka uslova za eksperimentalni rad kakve imaju svetski univerziteti.
Foto: Pixabay
Lazarevčanka Jovana Filipović diplomirala je fizičku elektroniku na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Pri kraju studija dobija stipendiju Francuske Vlade za master studije iz oblasti nanonauka i materijala na Univerzitetu Pjer i Marija Kiri u Parizu.
Bez dugoročnih planova, s namerom da završi studije, 2015. godine napušta Srbiju.
Trenutno je student doktorskih studija iz oblasti nanofizike na Univerzitetu Paris XI. Za Danas.rs objašnjava da te studije u Francuskoj podrazumevaju da ste zaposleni na tri godine u laboratoriji gde vaš mentor radi.
– Živim u kampusu univerziteta na jugu Pariza gde radim u laboratoriji koja je jedan od evropskih lidera u oblasti fotonike. Osim toga tokom školske godine, jedan deo vremena provodim i sa studentima kao predavač vežbi iz različitih oblasti fizike i nanotehnologije, precizira ova mlada naučnica.
Odluku da studije nastavi u inostranstvu donela je, ističe, prvenstveno zbog želje da se usavrši u oblasti nanofizike i stekne eksperimentalno iskustvo koje je, dodaje, nemoguće steći u Srbiji.
– Kroz praksu i sada doktorske studije, imam priliku da učim od ljudi koji su vodeći stručnjaci u oblasti spinske fizike, kao i mogućnost da lično učestvujem u procesu izrade nanostruktura što u Srbiji nije moguće jer ne postoji nijedan objekat tog tipa (clean room), pojašnjava ona.
Francuska svake godine ulaže velika sredstva u oblast nanotehnologija i je to vidljivo u praksi.
– Kampus u kojem živim je projekat koji nazivaju “evropska silicijumska dolina”. To podrazumeva premeštanje laboratorija i pojedinih škola u ovaj deo grada, otvaranje novih ustanova, kompanija i startapova, a sve to kako bi ostvarili što veći uticaj u oblasti nanotehnologija na svetskom nivou, ističe ona i dodaje da joj činjenica da je u samom centru zbivanja otvara neverovatne mogućnosti za usavršavanje.
Francuska joj je pružila i materijalnu sigurnost.
– Ovde znate da sve zavisi isključivo od vašeg truda i sposobnosti, a ne od stranačke pripadnosti ili bilo kakvih drugih faktora, naglasila je ona.
Ipak, prema iskustvu ove studentkinje, život u Francuskoj nije bajan.
– Francuska ima brojnih problema, od neefikasne administracije, uporedive sa našom, pa do toga da ćete videti da ona deviza “sloboda, jednakost, bratstvo” baš i ne važi u praksi i da postoji rasna diskriminacija pre svega potpirivana od strane desničara čiji uticaj raste u Evropi, navodi Filipović za „Naši ljudi u svetu“.
Njena ocena je da sistem ipak funkcioniše.
„Ovde nešto kao što su kupljene doktorske titule, nestručni kadrovi zaposleni preko partijske knjižice, paljenje automobile i kuća neistomišljenika, ne postoji jer su svi takvi primeri oštro sankcionisani i eliminisani od strane sistema i društva“.
Francuzi su veliki kritičari – „Stalno se pišu neke žalbe, peticije, organizuju protesti i borbe za najrazličitija prava“.
To je dobro, ocenjuje, jer se stvara ambijent u kome svako ima pravo da iznese kritiku na račun države i društva bez da bude proglašen za izdajnika.
Takva atmosfera kod nas, prema njenom mišljenju, još uvek ne postoji – „Arčibald Rajs nam je pre skoro sto godina ukazao na mane i probleme, ali to niko nije shvatio kao konstruktivnu kritiku, i sada smo u još goroj situaciji“.
Priča nam da je iz razgovora sa mladima iz raznih zemalja, postala svesna koliko je naše osnovno i srednje obrazovanje privilegija – „Ono što mi država Srbija jeste pružila je kvalitetno i besplatno obrazovanje“.
Sa druge strane, Srbija joj na kraju školovanja nije pružila mogućnost da sa tim znanjem doprinese njenom razvoju.
„Mi školujemo odlične kadrove, ali prvenstveno u polju eksperimentalnih nauka ne pružamo im baš mnogo mogućnosti za rad na nivou koji se može takmičiti sa onim u svetu“.
Na pitanje „Da li bi se i pod kojim uslovima vratila?“ odgovara: „U Srbiji za mene trenutno nema uslova za nastavak rada u oblasti moje specijalizacije“.
Pored toga, napominje, za protekle četiri godine tamo je izgradila sve iz početka, navikla se na radno okruženje i zemlju, stekla prijatelje. „Ne verujem da bih se odlučila za povratak i ponovno kretanje od nule, bez mogućnosti rada u oblasti za koju sam se školovala“.
U njenom okruženju ima ljudi, uglavnom onih mlađih, koji ne znaju ni gde se Srbija nalazi.
„Ono što je interesantno je da veliki broj Francuza misli da smo deo Evropske Unije i iznenade se kada im kažem da to nije slučaj“.
U njenom kampusu ima dosta stranih studenata a tokom studija je imala priliku i da sretne svega par Srba – „Uvek je lep osećaj družiti se sa nekim sa kim delite jezik i kulturu“.
„Francuska kultura je specifična, i njihov pristup druženju je dosta rezervisan i drugačiji od našeg, pa nije lako sklopiti trajna prijateljstva sa njima. S obzirom na to da su Francuzi uglavnom zatvoreni za strance, mi strani studenti se najviše družimo međusobno“.
Preseljenje i život u novoj državi iskustvo je koje čoveka promeni iz korena.
– Usled prilagođavanja, upoznavanja drugog jezika, kulture, drugačijih ljudi, vaša vizija i percepcija sveta jednako se menjaju u tom procesu, kao osoba postajete bogatiji za iskustva koja u svojoj matičnoj zemlji ne biste stekli. Ona teža strana procesa je to što se, bez obzira koliko se dobro uklopili i navikli, na kraju ne osećate da potpuno pripadate niti ovde niti u Srbiji, ocenjuje naša ovonedeljna sagovornica iz dijaspore.
