Cene pohađanja najprestižnijih svetskih univerziteta i škola su oduvek visoke i stoga veoma mali broj ljudi može sebi da ih priušti. Zato je veoma bitno da država i fondovi, ali i bogati donatori, finansijski stoje iza univerziteta i obrazovnih institucija, pružajući tako mogućnost raznih vrsta stipendija i olakšica što većem broju studenata i učenika.
Foto: NajStudent (ShutterStock)
Praksa finansijske pomoći školama i njiihovim učenicima po nekim dokazima datira još iz doba stare grčke, starog Egipta i Mesopotamije. Prvi zableženi primer je stari Rim iz perioda vladavine Marka Aurelija koji je pomagao filozofske škole u Atini i bio pokrovitelj obrazovanja uopšte. Ovo dalje kroz istoriju ponavljaju samo najveći i najpoznatiji vladari i njihove države, dajući tako vrlo precizan, nedvosmislen, zaključak da je upravo obrazovanje ono što stoji iza svakog velikog uspeha, prosperiteta i civilizacijskog napretka.
Šangajska lista
U prilog činjenici da je obrazovanje i danas najbitnija stavka svakog društva ide i podatak da se na prvih deset mesta „Šangajske liste“ najboljih univerziteta na svetu nalaze osam američkih i dva britanska univerziteta. Slična je situacija i do dvadesetog mesta uz pojavljivanje jednog francuskog i jednog švajcarskog univerziteta. Na prvom mestu, sada već tradicionalno, nalazi se Harvard.
Ne čudi ni podatak da prvih sto univerziteta sa ove liste dolazi upravo iz samo najrazvijeninijih i najbogatijih zemalja sveta kao što su Amerika, Velika Britanija, Kina, Nemačka, Rusija, Švajcarska, Kanada, Francuska, Izrael, Japan, Danska, Belgija, Holandija, Švedska, Finska, Australija i Singapur. Glavni kriterijumi za pozicioniranje na „Šangajskoj listi“ su broj studenata i profesora određenog fakulteta koji su dobitnici Nobelove nagrade, Fildsove nagrade (matematička Nobelova nagrada), objave njihovih radova u časopisima „Science“ i „Nature“ i upis na listu „Highly Cited Researchers“ (istaživači iz oblasti prirodnih i društvenih nauka).
Sve nabrojane zemlje, uz siguran ponos koji osećaju zbog nekog od mesta na prestižnoj listi intelektualne elite, odvajaju i značajna sredstva za obrazovanje. Po podacima sa sajta „The World Bank“ ove zemlje u obrazovanje ulažu najveći procenat svog BDP-a na svetu, većina preko šest odsto (i do nekoliko desetina milijardi dolara), uz to da ne postoji veća firma ili kompanija koja ne donira novac za obrazovanje u zemlji u kojoj se nalazi, ali i u zemljama u kojima posluje.
Tokom 2017. godine većina razvijenih zemalja je značajno povećala deo BDP-a koji se ulaže u visoko ubrazovanje kao što su koledži i univerziteti.
Uz sve napore da se finansijski olakša školovanje u celom svetu, studiranje je pogotovo u stranim zemljama i dalje jako skupo. Uz cenu školovanja, činjenica da se najprestižniji univerziteti nalaze u najrazvijenijim zemljama donosi dodatne troškove zbog skupog života i boravka u tim zemljama.
SAD
U Americi se cene privatnih univerziteta i koledža kreću od pet do šezdeset hiljada dolara godišnje, dok su državni malo jeftiniji i njihovo pohađanje košta između osam i trideset hiljada dolara godišnje.
Cene zavise od toga da li dolazite iz države u kojoj se nalazi univerzitet (koledž) ili ste iz neke od drugih država SAD i u tom slučaju cene su čak i četvorostruko veće i iznose od trideset do šezdeset hiljada dolara. Ovo pravilo važi i za strane, internacionalne, studente.
Krajnju cenu školovanja značajno diktira mesto gde se pohađaju studije, odnosno da li se univerzitet (koledž) nalazi u nekom od većih gradova ili u manjim sredinama. Cene mesečne stanarine u manjim mestima se kreću od 450 do 800 dolara mesečno, dok u većim gradovima poput Njujorka, Los Anđelesa, Čikaga i Vašingtona one idu do tri hiljade. Postoji i opcija boravka u okviru kampusa u sklopu univerziteta i tu se cene kreću između pet i deset hiljada dolara.
Najprestižniji i najskuplji univerziteti u SAD su osam privatnih univerziteta sa severoistočnog dela zemlje koji pripadaju „Ivy League“ (Liga bršljana), koja je prvenstveno osnovana kao sportska liga ali je kasnije prerasla u grupu elitnih obrazovnih institucija. „Ligu“ čine univerziteti Prinston, Braun, Kolumbija, Jejl, Pensilvanija (Pen), Harvard, Kornel i Darmut Koledž. Ove univerzitete je pohađalo više od 380 trenutnih milijardera, mnogi američki predsednici i neke od najistaknutijih svetskih ličnosti iz sveta politike, biznisa, nauke i zabave.
Gotovo svaki univerzitet ili koledž u SAD na svom sajtu ima jasno prikazan plan troškova na godišnjem nivou (hrana, smeštaj, viza, prevoz, učila…).
Na sajtu najbolje rangiranog svetskog Univerziteta Harvard se nalazi podatak o troškovima za školsku 2020/21. godinu i oni iznose između 75 i 80 hiljada dolara uz dodatno zdravstveno osiguranje od 3.922 dolara. Cene i godišnji troškovi sa ostalih univerziteta „Ivy League“ su indentične.
Situacija je slična i na univerzitetima UCLA i Berkeley gde je za godinu dana (školska 2020/21) potrebno izdvojiti nesto više od 65 hiljada dolara za prvi, a za drugi oko 70 hiljada dolara. Troškovi za MIT univerzitet su takođe malo preko 73 hiljade dolara godišnje (svi podaci su dostupni na sajtovima pomenutih univerziteta).
Uz ove podatke dolazi se do zaključka da za prosečno školovanje na prestižnim univerzitetima u SAD treba izdvojiti između 300 i 400 hiljada dolara za četvorogodišnje studije. Za ostale univerzitete i koledže ta cifra ide od 25 hiljada do 150 hiljada dolara.
Ovakvi podaci jasno razlažu problem da u SAD oko 45 milona ljudi ima dug od 1,6 triliona dolara u studentskim zajmovima. Upravo je novoizabrani predsednik SAD Džo Bajden pre nekoliko dana otpisao deo studentskog duga u visini od jedne milijarde dolara, što je izazvalo pozitivne reakcije javnosti, ali ne i stručnjaka koju kažu da je ovo otpisivanje samo kap u moru ovog problema.
Stipendije
Ovu, dosta tešku finansijsku situaciju po studente donekle ublažava podatak da veliki broj studenata u SAD prima nekakav vid stipendije.
Postoje razne stipendije, privatne – kada pojedine kompanije ulažu u obrazovanje talentovane dece i tako kasnije obezbeđuju obrazovane ljude u svojim redovima, stipendije fondova (Open Society…), raznih organizacija (Bill and Melinda Gates…), do državnih (FEFSA samo za državljane SAD ili ISFAA za internacionalne studente). Često sami univerziteti stipendiraju svoje najbolje učenike.
Stipendije obično ne iznose punu cenu školarine, već samo jedan deo. Koliki će taj deo biti najviše zavisi od postugnitih rezultata pojedinaca pre upisa na univerzitet, ali i važnije, uspesi postignuti tokom školovanja i odnos prema izazovima koje studiranje nosi.
Nekakav vid stipendije ima 70 odsto studenata Univerziteta Harvad, dok svaki peti student ne plaća nikakve troškove školovanja. Svaki student čija porodica zarađuje manje od 65 hiljada dolara godišnje plaća samo minimalne troškove, između pet i deset odsto. Ovakvoj situaciji doprinisi i činjenica da 15 odsto studenata Harvarda dolaze iz porodica koje spadaju u jedan odsto najbogatijih u SAD koji ne koriste nikakav program pomoći.
Identična je situacija na MIT univerzitetu gde oko 90 odsto studenata prima razne stipendije i za dobre studente školovanje prosečno iznosi između deset i trideset odsto od ukupne školarine.
Ova dva univerziteta, uz još nekoliko najvećih (iz „Ivy League“ i nekoliko drugih) su u mogućnosti da obezbede pune stipendije svojim studentima zato što raspolažu sa nekoliko desetina milijardi dolara od poslovanja i velikih donacija i upravo se u tome ogleda njihova vrednost.
Samo tri do sedam odsto studenata uspeva da se upiše na najprestižnije univerzitete u SAD.
Svi studenti, bez obzira na svoju finansijsku situaciju i visinu stipendije dobijaju mogućnost zaposlenja (program FWS-Federal Work-Study), obično nekoliko dana u nedelji, ne više od 12 sati nedeljno jer je sve podređeno kvalitetnom pohađanju nastave. Poslovi se dodeljuju često i u okviru samog univerziteta. To su uglavnom poslovi u kafeima, muzejima, bibliotekama… Dve trećine studenata u SAD koristi ovaj program.
Cene master programa na boljim univerzitetima za strane studente u SAD se kreću između 20 i 70 hiljada dolara (plus dodatni troškovi po godini) i većina studenata koji ga pohađaju ima nekakav vid stipendije. SAD pružaju najveći izbor master programa na svetu. MBA programi mogu koštati do 100 hiljada dolara.
Doktorske studije u SAD na najboljim univerzitetima se prosečno kreću između 30 i 70 hiljada dolara po godini, ali ta cifra nije mnogo bitna zato što se u 99 odsto slučajeva doktorske studije pokrivaju raznim stipendijama, često i samog univerziteta i jedina briga koju doktoranti imaju je maksimalna posvećenost u cilju što boljeg naučnog rada.
Evropa
Jedina zemlja uz SAD koja ima svoje predstavnike u deset najboljih univerziteta na svetu je Ujedinjeno Kraljevstvo, gde Univerziteti Kembridž i Oksford ponosno nose treće i sedmo mesto.
Kvalitet obrazovnih institucija u Ujedinjenom Kraljevstvu je na istom ako ne i na višem nivou nego u SAD. Treba uzeti u obzir i činjenicu da je obrazovni sistem SAD nastao na obrazovnom sistemu Ujedinjenog Kraljevstva.
Cena školovanja za strane studente se znatno povećala Bregzitom, zato što su države evropske unije, Švajcarska, Lihtenštajn, Norveška i Island izgubile status „home“ i dobile status „overseas“ zemalja. Studenti iz Srbije, kao zemlje koja nije članica evropske unije, oduvek praćaju „overseas“ program koji u proseku iznosi 26 hiljada evra. Za domaće studente ta cifta je i do tri puta manja.
Prestižni univerziteti poput Oksoforda i Kembridža nude razne programe studiranja koje godišnje naplaćuju između 25 hiljada i 70 hiljada evra, uz napomenu da su studije medicine znatno skuplje. Cene master programa u UK na boljim univerzitetima se kreću u od 13 do 15 hiljada evra, a 30 odsto ih je većinski stipendirana. Neki MBA programi mogu koštati i do 70 hiljada evra.
Kao i u SAD, većina doktorskih studija u UK se finansira putem stipendija.
Uz troškove školovanja, važno je napomenuti da UK ima takođe jako visok životni standard i za jednu univerzitetsku godinu je potrebno između 11 i 16 hiljada dolara za hranu, smeštaj i drugo.
U Evropskoj uniji cene studiranja variraju i značajno su manje nego u SAD i UK. Velike su pogodnosti za studente iz zemalja članica.
Studenti iz država koje nisu članice Evropske unije u većini zemalja EU plaćaju studiranje, ili barem neki deo, ali mogu da se prijave za stipendije koje obezbeđuje Evropa, gde svi zajedno na raspolaganju imaju 16 milijardi evra godišnje.
U velikoj meri razlog znatno manjih cena školarine u celoj Evropi je to da su većina najboljih univerziteta u vlasništvu države i stav da od obrazovanja ne treba pravi biznis i unosan posao.
U Nemačkoj je studiranje na većini državnih univerziteta potpuno besplatno, uz plaćanje pojedinih nadoknadi u relativno malim iznosima. Za ovakav, nesebičan, pristup obrazovanju treba zahvaliti nemačkom narodu i njihovoj politici, ali pre svega njihovoj svesti da je školovanje i znanje javno dobro koje mora biti dostupno svima. Cene na privatnim univerzitetima su indentične onima iz UK i SAD. Prosečna cena života mesečno iznosi između 700 i 1.000 evra.
Jedan od najstarijih i najboljih državnih univerziteta je Univerzitet Haidelberg gde školovanje košta više od 20 hiljada evra godišnje. Master programi za strane studente takođe mogu biti potpuno besplatni (uslov je da su osnovne studije radjene takođe u Nemačkoj i da se ne menja naučna disciplina koja se prethodno izučavala), ali se najčešće plaćaju između 20 i 30 hiljada evra.
Norveška je takođe jedna od zemalja u kojoj je visoko obrazovanje potpuno besplatno (uz manje nadoknade), kako za domaće studente tako i za studente iz celog sveta. Ubedljivo je na vrhu liste (uz Nemačku) zemalja koja se najbolje ophodi prema studentima u svetu, ali i po kvalitetu pruženog znanja i obrazovanja. Studentima se omogućava gotovo besplatno zdravstveno osiguranje i značajno se umanjuju cene javnog prevoza, smeštaja (kampusa), sportskih aktivnosti i ulaznica za kulturne ustanove. Cene privatnih univerziteta se kreću kao i u ostatku Evrope i UK. Uz sve ove pogodnosti ne treba zaboraviti činjenicu da je Norveška jedna od najbogatijih zemalja na svetu i da su život u njoj i svakodnevni troškovi jako visoki.
Ostale zemlje u Evropi koje imaju pretežno niske cene obrazovanja na državnim univerzitetima su Francuska, Austrija i Švajcarska (nekoliko hiljada evra godišnje), ali su godišnji troškovi boravka u ovim zemljama izuzetno visoki. Cene privatnih univerziteta prate cene iz UK.
U Grčkoj je cena državnog, ali i privatnog univerzitetskog obrazovanja vrlo slična cenama u Srbiji, što takođe važi i za osnovne mesečne troškove.
Kina i Azija
Poslednjih godina se sve više budućih, ali i svršenih studenata odlučuje na studije i dalje usavršavanje u Kini. Cena školovanja varira na boljim univerzitetima kao što su Univerzitet u Pekingu, Tsinghua Univerzitet, Nanjing Univerzitet, Zhejiang Univerzitet, UIBE i ona se kreće između četiri i pet hiljada dolara po godini a na pojedinim smerovima ide do 30 hiljada dolara godišnje.
U Aziji uz Kinu je važno pomenuti Japan, Singapur i Južnu Koreju kao zemlje koje imaju izuzetno visok kvalitet visokog obrazovanja. Školovanje i boravak u ovim zemljama je veoma skupo, slično kao u SAD.
Srbija
U Srbiji je školovanje daleko jeftinije u odnosu na SAD i UK. Cene na Beogradskom univerzitetu, za domaće, samofinansirajuće studente se kreću između 57 (Rudarsko geološki fakultet) i 243 hiljada dinara (Elektrotehnički fakultet-smer softversko inžinjerstvo). Prosečna cena ostalih fakulteta je oko 120 hiljada dinara godišnje.
Na fakutetima kao što su Farmaceutski i Stomatološki je dostupno kompletno školovanje na engleskom jeziku i takav program godišnje košta 3.500 i 5.000 evra.
Za strane studente cene se kreću od hiljadu do pet hiljada evra.
Najskuplji je Stomatološki fakultet. Prosečna cena studiranja je oko 2.200 evra. Studenti iz zemalja bivše SFRJ koje nisu članice EU ostvaruju određene olakšice na cenu studija u odnosu na državljane iz drugih delova sveta.
Na ostalim univerzitetima u Srbiji su cene studija na većini fakulteta niže nego na Beogradskom univerzitetu, uz izuzetke pojedinih smerova Medicinskog fakuteta u Novom Sadu.
U Srbiji za najbolje studente postoji mogućnost školovanja u trošku države.
Master programi u našoj zemlji su takođe jeftiniji nego u svetu i za domaće studente iznose oko 1.500 evra, ali cene pojedinih idu od duplo niže do tri puta više. Za strane studente cene su u proseku oko dve i idu do devet hiljada evra.
Privatni fakulteti u celoj zemlji su takođe jeftiniji nego u svetu i za njihovo pohađanje je potrebno izdvojiti u proseku 1.500 evra po godini.
Kako do posla nakon završetka studija
Osnovna razlika između domaćih i svetskih univerziteta je u samom pristupu obrazovanju. Na stranim univerzitetima je gotovo sporedna stvar visina ocene i veliki akcenat se stavlja na praktičnu primenu znanja.
Takođe je veliki problem što cenu školovanja na univerzitetima ne diktira ni mogućnost lakšeg nalaženja posla posle završenih studija ni kvalitet znanja koji pruža određeni univerziteti, već isključivo potražnja za određenim fakultetima.
Iako znatno jeftinije, visoko stečeno znanje u Srbiji je u velikoj meri potpuno neprimenljivo zbog nedovoljno razvijene državne ekonomije. Šanse za posao koji bi mogao da povrati uloženi novac su male.
U inostranstvu je situacija potpuno drugačija. To potvrđuje podatak da studenti prestižnih američkih i evropskih univerziteta u više od devedeset odsto slučajeva u prvih godinu dana posle završenih studija nalaze posao u struci u najboljim kompanijama koji im omogućava godišnju zaradu identičnu visini cene godišnjeg školovanja na univerzitetu koji su prethodno pohađali. Veliki procenat studenata nađe ovakav posao i za vreme trajanja studija, a nije mali ni broj onih koji nalaze prvi posao sa godišnjom platom dva i više puta većom u odnosu na cenu pune školarine.
Uz ovo treba navesti i činjenicu da većina studenata prestižnih univerziteta ne plaća punu cenu školovanja, što dovodi do zaključka da ulaganje u obrazovanje jeste veliki izdatak, ali je dugoročno gledano veoma isplativo.
Izvor: N1 info
