Kandidati za upis uglavnom su deca iz visokog i višeg srednjeg sloja i po pravilu đaci sa izuzetnim rezultatima, koji žele da steknu obrazovanje u prestižnim evropskim visokoškolskim ustanovama.
Foto: FPN
Mediji su proteklih nedelja izveštavali o prvom upisnom roku na ovdašnje fakultete i visoke škole, ali ne i o upisu naših svršenih srednjoškolaca na univerzitete u inostranstvu. Koliko ih se upisalo, na koje univerzitete i pod kojim uslovima – ne znamo. Jedini podatak koji se u vezi s tim pominje je procena Uneska da 14.500 državljana Srbije studira (na svim stepenima studija) van naše zemlje.
U odnosu na 250.000 onih koji imaju indeks neke od ovdašnjih visokoškolskih ustanova reklo bi se da naših akademaca s one strane granice i nema mnogo, mada je pitanje da li je Unesko ovde ubrojao i one s dvojnim državljanstvom – našim i nama susednih zemalja, članica EU – koji po povlašćenim uslovima mogu da studiraju u zemljama Unije.
Javnosti je manje poznat i način na koji se naši svršeni srednjoškolci upisuju na osnovne studije u inostranstvu, kao i svršeni studenti na master, pa nam Jovana Tintor, konsultant za visoko obrazovanje u inostranstvu, objašnjava koliko taj postupak traje. Kaže i da je najbolje, ako je o upisu na osnovne studije reč, da započne u trećem razredu srednje škole, a ne u četvrtom, jer u tom slučaju srednjoškolac ima vremena da unapredi svoj profil i bude zaista dobar kandidat.
U našim uslovima naročito može da bude problem sa sastavljanjem radne biografije učenika i preporuka profesora koji se, uz tzv. motivaciono pismo i kopije školskih svedočanstava, šalju univerzitetima u inostranstvu. Zašto može da bude problem sa radnom biografijom, poznatom i pod imenom si-vi (CV)? Zato što se naši đaci u srednjoj školi uglavnom fokusiraju na učenje, nastavu i ocene, a u većini zapadnih zemalja njihovi vršnjaci imaju iskustva u raznim vannastavnim aktivnostima. I zato je dobro da pripreme za upis počnu od trećeg razreda, kako bi i oni imali više iskustava sa sličnom vanškolskom praksom.
– S pripremama treba početi ranije i zbog blagovremene odluke o tome šta studirati, jer se jedan broj đaka dvoumi u vezi s tim i zato je dobrodošla profesionalna orijentacija u vidu dubinskog intervjua, na osnovu kojeg se može utvrditi koje studije najviše odgovaraju njihovim interesovanjima i sklonostima – kaže Tintorova i napominje da odluka o tome, pogotovo za studije za koje se podrazumevaju veći finansijski izdaci, nije nevažna.
Zbog pomenutih izdataka pitamo našu sagovornicu da li su kandidati za upis uglavnom deca iz visokog i višeg srednjeg sloja, a ona kaže da je tako u najvećem broju slučajeva, mada ima i onih iz ne baš situiranih porodica. To su po pravilu đaci sa izuzetnim rezultatima koji žele da steknu obrazovanje u prestižnim evropskim visokoškolskim ustanovama. Oni se uzdaju u stipendije zemalja u kojima žele da studiraju i u nešto niže školarine u nekima od njih (Nemačka, Austrija, Italija, Holandija).
Mada, naravno, bez početne sume novca upis i nije moguć, jer cela procedura, od prevoda dokumentacije i sticanja sertifikata o dobrom znanju jezika, do dobijanja studentske vize, košta. Samo za sertifikat o jeziku treba izdvojiti najmanje 20.000 dinara. Veliki izdatak je i uplata sume – novčane garancije koju traže imigracioni centri zapadnih zemalja.
U Nemačkoj, reč je o godišnjoj sumi od 6.000 do 8.000 evra, koju treba uplatiti na račun banke da bi useljenik dokazao da neće biti novi socijalni slučaj za zemlju imigracije (sa ovog računa student ima pravo da mesečno podiže deo novca).
Ali kako se budući student, pod uslovom da ima toliko novca, upisuje na fakultet u nekom stranom gradu? Tako što pošalje već pomenutu radnu biografiju, motivaciono pismo i pismo (profesorskih) preporuka, uz kopije svedočanstava koja do tog trenutka ima (maturska diploma najčešće stiže kasnije).
– Dokumenta se, po pravilu, šalju na nekoliko adresa istovremeno, za nekoliko studijskih programa, jer se time povećavaju šanse za upis: ako ne prođu na jednom fakultetu, ne mora da znači da neće na drugom – objašnjava Tintorova.
Pritom, za upis na većinu fakulteta, osim (prevoda) svedočanstava i pristupnih pisama, nije potrebno ništa više, što se dovodi u vezu s našim dobrim srednjoškolskim kurikulumima: srednjoškolske diplome iz Srbije se u mnogim evropskim zemljama visoko vrednuju, a naša sagovornica, kao ilustraciju, navodi da je ponekad teže upisati kandidata sa američkom nego s našom gimnazijskom diplomom.
Doduše, prijemni se traži za one koji hoće da studiraju medicinu ili, recimo, psihologiju, a na nekim fakultetima pozivaju kandidate na razgovor – da bi videli kako budući student razmišlja i da li je stvarno on sastavio motivaciono pismo. Ipak, selekcija nije toliko rigorozna prilikom upisa nego tokom prve godine studija.
Preostaje, na kraju, kad stigne pozivno pismo fakulteta o upisu, da novi student dostavi svoja dokumenta ambasadi dotične zemlje s molbom za studentsku vizu, a zatim da se pobrine za smeštaj i moguću stipendiju. Novac dobijen u vidu stipendije, koji se svodi na smanjenje iznosa školarine, se ne vraća i time se lični izdaci za studiranje smanjuju.
Treba reći i to da je na državnim univerzitetima u Nemačkoj studiranje besplatno, mada su u ovoj i drugim zemljama na mnogim privatnim univerzitetima školarine veoma visoke (i do 20.000 evra za godinu dana).
Na pitanje da li odlazak naših svršenih srednjoškolaca na osnovne studije ili diplomaca na master u inostranstvo doživljava kao „odliv mozgova”, Jovana Tintor odgovara da deo njih zaista ostane u inostranstvu, ali cilj ovih odlazaka na studije nije iseljavanje omladine, nego bolje obrazovanje i sticanje znanja koja će uticati na to da ovi mladi ljudi funkcionišu na drugačiji način nego da su sva znanja stekli samo u našoj zemlji. Trend studiranja u inostranstvu je sveopšti i mi smo deo tog procesa, kaže Tintorova.
