I nema veze sa tim da li je čaša polupuna ili poluprazna…
Jedan psiholog održao je svojim studentima sledeće predavanje:
„Svakog dana suočavamo se sa izazovima i preprekama, koje nam pomažu da rastemo i koji nas definišu. Ali, kada se stres uvuče, to može da učini da stvari postanu skroz nemoguće. Može nas čak paralisati i sprečiti da uradimo stvari koje moraju da se završe.“
Onda je sipao vodu iz bokala u čašu, i pitao svoje studente: „Koliko je teška ova čaša vode?“
Studenti su davali razne odgovore:
„Dva decilitra,“ rekla je jedna studentkinja, a zatim su se nizali odgovori „Tri decilitra, pet decilitara“.
Profesor im je na to odgovorio:
„Apsolutna težina ove čaše nije bitna. Ona zavisi od toga koliko dugo je držim. Ako je držim jedan minut, ništa se neće desiti. Ako je držim jedan sat, počeće da me boli ruka. Ako je držim ceo dan, moja ruka će utrnuti i biću paralisan. Dakle, težina čaše nije se promenila, ali što je duže držim, ona postaje teža. Stresovi i brige u životu su poput ove čaše vode. Ako mislite o njima neko vreme, onda nije problem. Ako mislite o tome malo duže, onda počinje da boli. Ako mislite o njima ceo dan, bićete paralisani i nesposobni da uradite bilo šta drugo.
Zapamtite: Spustite čašu.“
