Sa belim štapom i dve diplome još čeka posao

 

 

Od svojih vršnjakinja se Suzana Ristanić (33) razlikuje po mnogo čemu. Ova od rođenja slepa mlada žena, rodom iz Brčkog, hrabro, sa belim štapom, sama korača kroz život, a jedina želja za Novu godinu, kao i mnogih prethodnih, bila joj je da dobije posao i sama se izdržava. Od 26.000 dinara tuđe nege i pomoći, kad plati stan, za život joj ne ostane previše.

 

Sa dve fakultetske diplome i zvanjima diplomiranog psihologa i mastera inženjera u menadžmentu, nažalost, do sada nije imala sreće. Ne želeći da sedi između četiri zida skrštenih ruku i očajava nad svojom sudbinom, jesenas je upisala i treći fakultet, Biznis akademiju u Beogradu, i uz njihovu stipendiju će studirati na daljinu.

 

Potpuno slepa, Suzana je iz rodne kuće u Brčkom otišla sa svega sedam godina, kako bi sa decom iste ili slične sudbine u Zemunu završila Osnovnu školu "Veljko Ramadanović". Iako su njeni roditelji, majka Ružica i otac Bogdan, bili za to da je pošalju u školu u Sarajevu ili Zagrebu, dilemu je razrešila upravo Suzana, odlučivši da pohađa osmoletku za slepe u Zemunu, jer je bliže Beogradu.

 

- Tu sam se opismenila na Brajevom pismu i stekla osnovno znanje, a dobrotu i plemenitost učiteljice Nade Manojlović ni danas ne mogu da zaboravim - kaže Suzana, prelistavajući album uspomena na detinjstvo i prve samostalne korake. - Trudila se da nam razvije mentalne, motoričke i senzorne veštine, što je za nas vrlo važno. Jednostavno, pripremala nas je za život, jer je znala da put nas slepih ili slabovidih neće biti nimalo lak.

 

Iako sama, u nepoznatom gradu, Suzana je hrabro koračala napred, naučila je da koristi beli štap. U Beogradu je završila srednju medicinsku školu, a od prvobitne zamisli da to i studira odustala je. Ponovo je spakovala kofere i krenula u neizvesnost.

 

- Otišla sam u Niš na nagovor školske drugarice Marije Milovanović i tamo upisala i diplomirala psihologiju - prepričava nam Suzana svoj dalji život. - Znale smo šta nas čeka i da neće biti lako prilagoditi se. Srećom, 2002. su se pojavili prvi govorni softveri za slepe, pa smo skenirali knjige u slike, a njih preko programa pretvarali u tekstualni format.

 

Sa fakultetskom diplomom, Suzana je opet spakovala kofere i obrela se u Novom Sadu, gde je njena mlađa sestra Marjana studirala na Poljoprivrednom fakultetu. Ubrzo je u školi "Milan Petrović" za decu s posebnim potrebama dobila priliku da odradi stručnu praksu, zbog čega njenoj sreći nije bilo kraja.

 

Posla za slepu devojku, nažalost, nije bilo ni na vidiku, pa je na Fakultetu tehničkih nauka upisala i završila inženjerski menadžment, a 2016. je dobila diplomu mastera.

 

Vedrog duha i optimista, simpatična Suzana kaže da vremena ima napretek i da je zbog toga ponovo, po treći put, student. Veruje da će s novom diplomom imati više sreće i da će naći posao.

 

- Volela bih da više putujem van grada i družim se - otkriva nam Suzana još neke svoje želje. - Najviše vremena provodim čitajući, a želja mi je i da naučim da pletem. 

 

 

Potreba za plivanjem

Dok je živela u Nišu, Suzana je sa još nekoliko drugara 2009. godine osnovala Plivački klub "Delfin".

 

- Ideja je nastala iz naše potrebe da se bavimo sportom, odnosno plivanjem - kaže Suzana. - Klub je, na moje veliko zadovoljstvo, nastavio da se razvija, i drago mi je što mnoge osobe s posebnim potrebama mogu da se bave sportom.