Samo tri ispita i završni rad dele Arslana Bajramoskog (46), radnika JKP “Gradska čistoća“ od master diplome na Visokoj školi za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, nakon koje želi da upiše i doktroske studije. On već 20 godina čini da beogradske ulice blistaju, a zahvaljujući, kako kaže, božjem blagoslovu, snagu i moć da ide kroz život, uprkos teškim okolnostima, našao je u knjigama.
Međutim, njegova želja za učenjem i obrazovanjem naišla je na osudu i ismevanje okoline, što on teško podnosi. Niko ne shvata njegovu iznenadnu ljubav prema knjizi, koju kako priznaje do 20. godine nije želeo da pogleda.
- Volim da čitam, ali sam kasno počeo, do tada nikada u ruku knjigu nisam uzeo. Svi moji školski drugovi misle da se ja samo foliram, a sve se odigralo slučajno. Bio sam kod bake, legao da odspavam kada sam uzeo knjigu čisto da me uhvati san. Krenuo sam da čitam i u njoj našao sebe. Nisam mogao da verujem šta se dešava sa mnom, hvatao me san, a meni je bilo žao da je ostavim. Tu se rodila ljubav, dobio sam apetiti za drugim knjigama. Čitao sam o istoriji, geografiji, medicini, filozofiji i svakim danom sve više - priseća se Arslan.
Fakultet je upisao zahvljajući ljudima koji su prepoznali njegov potencijal i koji su mu ponudili da studira, nakon što su na televiziji videli prilog o njemu. I dok ga jedni hvale i nazivaju herojem, njegovi najbliži ga ismevaju i ne podržavaju.
- Iako nikada nisam čitao o ekonomiji i nemam veze sa njom nije mi bilo teško da se latim i tih knjiga. Pomažu mi kolege, a profesori imaju razumevanja za mene. Porodica nije na mojoj strani i ne podržava me. Moji sin i ćerka završavaju srednju školu i ne žele dalje da se obrazuju, a meni govore “Šta ti ima da završavaš fakultet, kad čistiš ulice”. Kolege me takođe osuđuju rečenicom “Ceo život držiš i držaćeš kantu, šta ideš u školu?”. Bio sam poštovaniji pre nego što sam upisao fakultet, jer sam iz takvog miljea, kojem je to previše. Osećam se kao idiot kada me ismevaju. Uprkost tome, ne dam se. Moj kranji cilj je da još više “osramotim” porodicu i moje pokolenje, pa bih voleo da upišem doktorat, koji ne moram da završim. Tako ću bar biti još veći idiot - razočarano kaže Arslan koji se istovremeno nada da će dobiti bolje radno mesto na svom poslu kada dobije veće zvanje.
- Nije me sramota posla koji radim, ja zarađujem hleb mojoj deci i zadovoljan sam. Lepo sam plaćen, ali kada sam već završio školu, ne tražim direktorsku fotelju, samo želim da se skinem sa ulice i da dobijem lakše i kvalifikovano radno mesto. Hoću svojoj deci da pokažem put i nateram ih da uzmu knjige da uče - sa optimizmom u glasu završava naš sagovornik.
