Prosečno školovanje od predškolskog obrazovanja do kraja studija košta najmanje 34.000 evra, pokazuje najnovije istraživanje Instituta za razvoj i inovacije.
U školovanje osobe koja je 2000. godine krenula u predškolsko obrazovanje i diplomirala 2018. na studijama koje su u proseku trajale pet godina, uloženo je – 34.139 evra.
Foto: Pixabay
Da bi neko stekao doktorsku titulu u proseku je potrebno gotovo 55.000 evra, a hiljadu i po evra manje samo za završetak svih sedam godina studija na stomatologiji.
Ovo su neki od podataka iz najnovijeg istraživanja koje je upravo objavio Institut za razvoj i inovacije, u kojem je okupljen tim mladih entuzijasta, istraživača iz oblasti ekonomije, sa istom željom – da promene Srbiju na bolje. I izazovu reakciju, koja je, za sada, izostala.
Odavno je postalo jasno da je lakše poslati letelicu u svemir i prikupiti podatke sa Marsa nego prikupiti podatke o strukturi troškova prijemnog ispita, školarina i plata zaposlenih na većini visokoškolskih ustanova, a posebno na masovnim, popularnim fakultetima. Uostalom, da nije tako, ti podaci bi bili javno dostupni i odavno uvedena državna matura koja bi se polagala na kraju srednje škole kao ulaznica za fakultet umesto prijemnog ispita.
Znajući sve to, uz činjenicu da fakulteti mnoge tajne skrivaju pod plaštom autonomije univerziteta, postaje jasno koliko su ovi podaci zlata vredni. A upravo toliko – u zlatnim polugama košta i besplatno obrazovanje, plus akademska nadogradnja za one koji žele i mogu više.
Nenad Jevtović, osnivač i direktor Instituta za razvoj i inovacije, kaže za „Politiku” da je bilo jako teško doći do podataka, a da je ovo sve bilo logičan nastavak prethodnog istraživanja iz 2019. godine.
– Cilj nam je bio da kao i kod istraživanja „Troškovi emigracije mladih”, čiju je metodologiju preuzeo čitav region, pa čak i neke zemlje u Evropi, izazovemo određenu buru u javnosti. Za medije je bio skandal to što se u kesici susama ne nalazi ono što piše u deklaraciji, a niko ne postavlja pitanje o tome da li su fakulteti nešto drugo u odnosu za ono što se predstavljaju: kakvi su im kurikulumi i da li spremaju studenta za posao na pravi način, da li kada završe studije, čak i oni najbolji, mogu brzo da pronađu posao, da li nam je zaista potrebno toliko akademaca određenih fakulteta, da li su fakulteti usklađeni sa potrebama tržišta rada i na kraju –da li mi to školujemo kelnere za berlinske restorane – priča Jevtović.
Na pitanje kako su birali fakultete koji će učestvovati u ovom istraživanju, Jevtović odgovara da su uzete u obzir popularne visokoškolske ustanove, ali i one koje to nisu, društvenih i prirodnih nauka, kao i fakulteti na kojima studije traju četiri, pet i sedam godina. Tako su prikupljeni i obrađeni podaci za Ekonomski, Biološki, Poljoprivredni, Tehnološko-metalurški, Elektrotehnički, Mašinski, Stomatološki i Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu.
– Zamislili smo osobu koja je 2000. krenula u predškolsko i posle završila fakultet, uzimajući u obzir da prosečan student ne diplomira u roku. Posmatrali smo ukupne troškove koje imaju i porodica i država: znači ne samo školarinu već i kredite, stipendije, studentski dom, deo neformalne ekonomije (koliko u proseku odlazi novca na privatne časove), gradski prevoz... Na kraju smo uporedili troškove koje imamo kao društvo za obrazovanje jedne osobe sa jednom prosečnom godišnjom platom. Ako je 2018. godine prosečna plata u Srbiji bila 5.038 evra, to znači da porodica sa dve roditeljske plate, ne može da upiše dete na stomatologiju jer je tamo prosečni godišnji trošak 7.646 evra – navodi Jevtović.
Isto je i sa medicinom, a najjeftinije je godišnje studirati ekonomiju, jer tada vam ostaje nešto novca i za hranu, odeću, obuću, kulturne sadržaje...
Rezultati istraživanja su otvorili brojna pitanja, a nejednakost je jedno od njih: pojedini fakulteti očigledno nisu finansijski dostupni porodicama sa prosečnom platom, a znamo da je ona u mnogim lokalnim samoupravama i ispod republičkog proseka. Bez podizanja kredita ili pomoći rodbine iz inostranstva, mnogi ne bi mogli da dođu do diplome, a kamoli do doktorske titule.
Jevtović ističe da je cilj ovog istraživanja, koje je tek zagrebalo površinu problema, da se napravi bolja usklađenost tržišta rada i obrazovanja, ali i da se spreči odlazak mozgova.
Podsetimo, u istraživanju ovog Instituta o migraciji studenata, kao izvor se navode podaci iz istraživanja kabineta tadašnje ministarke Slavice Đukić Dejanović, u kome je učestvovalo ukupno 11.013 akademaca državnih i privatnih fakulteta i visokih škola. Utvrđeno je da trećina anketiranih planira odlazak u inostranstvo nakon završenih studija. Jevtović ističe da je kao glavni razlog odlaska čak 94,3 odsto ispitanika navelo razlog ekonomske prirode (nemogućnost nalaženja posla u struci, nemogućnost nalaženja bilo kakvog posla, slabo plaćen posao u struci, nemogućnost profesionalnog napredovanja, nizak životni standard, loša ekonomska situacija). Preostalih 5,7 procenata je navelo razlog uslovno neekonomske prirode (korupcija, poštovanje zakona i sl).
Posebno se alarmantan čini procenat od preko 90 odsto studenata koji su izjavili da imaju punu podršku roditelja za odlazak u inostranstvo, kaže sagovornik koji je rešio da ostane u Srbiji.
– U najvećem broju slučajeva, svaki odlazak visokokvalifikovanog radnika jeste gubitak za zemlju, ali ne možemo biti jednostrani, ako neki novi Nikola Tesla ode u svet – to je svakako dobitak za čovečanstvo, mada su to retki slučajevi. Ono na čemu bismo trebali da insistiramo jeste da se mladi ljudi koji odlaze da se obrazuju van matice vrate sa tim stečenim znanjem i upotrebe ga u svojoj zemlji – kaže naš sagovornik.
Upitan da li će ove podatke dostaviti vladi, on odgovara da je ovo istraživanje, kao i prethodna, uz iskustvo raznih projekata instituta, na raspolaganju svim državnim organima i navodi primer prekvalifikacije u grafičke dizajnere, oblast koja je visoko tražena na svetskom tržištu. Koliko su mladi željni posla pokazuje i podatak da se za ovaj program preobuke instituta, za 30 mesta u Moravičkom okrugu prijavilo – čak 130 nezaposlenih mladih osoba.
– Želimo da se nešto promeni, jer je činjenica da za mnoge mlade ovo na kraju ispadnu godine koje su pojeli skakavci: posle mnogo uloženog novca i truda, dugo čekaju na posao, žive i dalje o trošku roditelja ili na kraju odnose diplomu, znanje i uložen novac u neku stranu zemlju. A koliki je to gubitak za državu Srbiju – izračunali smo i to, sve je javno dostupno na sajtu instituta – kaže na kraju Nenad Jevtović.
Pa koga ne mrzi, a nadamo se da će to biti barem jedna osoba iz vlade, neka progugla i pronađe ovo zlato koje je iskopao tim od desetoro mladih ljudi željnih bolje i pravednije Srbije.
Izvor: Politika
