Bilo da ste kampanjac ili štreber, iščekivanje ispita ponekad ume biti stresnije i od samog ispita. Razume se, bilo bi pogrešno na svoju ruku davati bilo kakvu dijagnozu (osim ako niste stručnjak za to), te je, molim vas, nemojte shvatati bukvalno, ali sam ja ovo specifično studentsko stanje za vreme studija nazivala predispitnom anksioznošću, a ponekad i predispitnom depresijom, onda kada bi situacija bila baš loša. Nezavisno od toga da li je ispit lak ili težak, da li je profesor super ili nije, da li sam ispit spremila dobro ili loše, da li sam ga spremala tri noći ili tri meseca – ovo stanje bi dolazilo iz roka u rok. To me je navelo da ga krstim i nazovem ga tako kako jesam i kada bi se pojavilo, više se ne bih ni iznenadila i shvatila sam da to nema toliko veze sa predmetom koji spremam, već sa očekivanjima koje sam postavila i strahom da se ta očekivanja neće ispuniti.
Foto: NajStudent (AdobeStock)
Najjednostavnije rečeno, predispitna ankcioznost bi bila stanje u kojem u isto vreme osećate bezvoljnost, paniku i bespomoćnost dok sedite za knjigom ili ne sedite, a znate da biste trebali. Uglavnom postoje faze razvoja ovog predispitnog stanja gde krećete da učite puni entuzijazma dok imate vremena, pa malo prokrastinirate, onda vas uhvati panika, nastavljate da učite, a ukoliko naiđete na pitanje koje ne razumete, ne znate ili ste preskočili, sledi panika, neretko i suze, preispitivanje da li uopšte treba da izađete na ispit, dizanje ruke od knjige, vraćanje knjizi i sve to zajedno crpi neverovatno mnogo energije i može da ostavi posledice po zdravlje, ukoliko se ponavlja često. Usled ovog stanja, javljaju se razne fiziološke promene, poput glavobolje, stomačnih tegoba, stalne pospanosti ili potpune nesanice, crvenila po koži, bubuljica ili herpesa, pojačanog apetita ili gubitka svake volje za hranom...
Nakon što prođe kroz ovaj haos, nemojte se iznenaditi ako vam student pred sam ispit kaže da mu je svejedno. Da, stvarno u tom momentu, više nije ni optimističan, ni pesimističan – samo želi da se ispit završi. I završi se ispit. I on se naspava. I zovu ga drugari da proslave. I oni proslave. I bude kao novi. I shvata da nije bilo potrebe da se kida zbog ispita. Ali u sledećem roku ponovi isto.
Zašto? Pa, važno mu je. Ali važno nam je u životu i da budemo zdravi, pa ne sedimo svaki dan kod doktora radeći sve dubinske nalaze. To što nam je važno ne treba da bude opravdanje za to što radimo sebi – niko ne spori da je važno, upisali smo fakultet zato što nam je to, iz bilo kog razloga, bitno. Ne treba da se pravdamo ni time da smo mi takvi. Niko se nije rodio sa predispozicijom da histeriše nad knjigom, samo smo ubedili sebe i navikli da spremanje ispita funkcioniše tako.
Jedan sjajan američki autor, koga zovu stručnjakom za navike, Džejms Klir rekao je da navike mogu da rade za nas ili protiv nas. Složićemo se da ovim stanjem u koje upadamo u predispitnoj atmosferi, ne činimo sebi nikakvu uslugu. Nikakvu, jer ispiti mogu da se polažu i bez toga. Znam dostaljudi koji su upravo zbog te „predispitne anksioznosti“ (iako je možda zovu drugačije) imali zdravstvene probleme. Svi mi imamo svoje limite i neće vam se život promeniti ako ne položite taj jedan ispit. Ali hoće ako se razbolite.
Pa kako onda promeniti ono što se ne menja već dugo?
#1 Budite jednako racionalni kako na početku, tako i na kraju.
Svi znamo koliko smo na početku puni entuzijazma, imamo vremena, polažemo ispit 1/1, sve je pod kontrolom. Ovde nema potrebe za panikom. Racionalno gledano: ako krenete na vreme, imaćete više energije i prostora da sebi priuštite i slobodno vreme. Do ispita ćete moći i da naučite gradivo, i da vam se slegne, i da se družite i da imate normalan san. U ovoj fazi procenite koliko vremena pre ispita treba da počnete da učite da biste izbegli histeriju. Zadržati racionalnost do kraja bi značilo da budete svesni da ne postoje racionalni razlozi za paniku jer ste se spremili za ispit, pa poslednji dan posvetite laganom ponavljanju i odmaranju. E, time biste učinili veliku uslugu sebi. Na kraju nećete doći kao zombi na ispit, već ćete imati blagu tremu, što je potpuno normalno i nije problem po sebi, jer su istraživanja pokazala da je trema najjača u prva tri minuta, a onda postepeno opada.
#2 Fokusirajte se na sistem, a ne na cilj.
Fokus na sistemu umesto na cilju bi bio odgovor na pitanje Šta treba da uradim da bih došao/la do svog cilja? umesto Koji je moj cilj?
Ako biste ignorisali cilj i fokusirali se samo na svoj sistem, da li biste uspeli? Na primer, ako ste student koji sprema težak ispit i mesecima uči svaki dan po malo, istražuje, razgovara sa kolegama i profesorima o onome što mu nije jasno, odnosno fokusirate se na ono što radite svaki dan, da li biste i dalje dobili rezultate? Pa, ja mislim da bi.
Prestanite da maštate o tome kako bi bilo lepo da položite taj ispit i time kradete produktivno vreme i fokusirajte se na načine na koje možete da ga položite. Zavrnite rukave i učite!
#3 Nemojte sebi da uskraćujete slobodno vreme zbog ispita.
Ničija koncentracija ne traje u kontinuitetu 12 sati. Nećete mnogo novog naučiti za sat vremena koliko biste proveli na treningu ili sa društvom u izlasku. Nemojte sebi da kradete slobodno vreme koje je potrebno uvek, a naročito za vreme pripreme ispita. Dajte sebi oduška! Nagradite sebe. Dobro ćete se osećati, a i provod će biti dobar, baš zato što mislite da ste zgrešili, a zapravo ste učinili nešto što je prirodno i potrebno svakom čoveku.
