Malo koji student može da se pohvali da je baš svaki put izašao na ispit, a da je znao baš svako pitanje. Uvek postoji „ono neko“ za koje molimo Boga da nas ne zadesi, jer ili nismo stigli da ga spremimo, ili ga prosto nismo skapirali i verujemo da nismo toliki baksuzi da nas zadesi baš to. I taman kada smo pomislili da neće nas, hop! Eto baš tog pitanja. Pojavljuju se leptirići u stomaku (ali ne oni lepi), znojimo se, ne možemo da verujemo, koncentracija pada ispod nule, više ne znamo ni ono što smo znali i vraćamo papir u fazonu više sreće drugi put, jer kako bismo položili ispit sa pitanjem koje ne znamo? Pa, možda postoje načini...
Foto: NajStudent (AdobeStock)
Teško je potpuno generalizovati, jer svi mi studiramo na različitim fakultetima, učimo različitu materiju, ali pod pretpostavkom da nismo do tada učili i polagali ispite napamet i imamo znanje i iz nekih drugih predmeta, uvek možemo da premotamo znanje iz prethodnih predmeta i povežemo ga sa onim koje nam u ovom momentu nedostaje.
Međutim, postavlja se pitanje kada treba odmah odustati, a kada pokušati?
Sećam se jedne situacije na usmenom ispitu kod jednog profesora kojeg prati glas da je strog i kod kog moraju da se znaju sva tri pitanja poprilično dobro da bi se ispit uopšte položio, a visoke ocene su uglavnom misaona imenica za većinu prosečnih studenata. Na takvim ispitima studenti imaju tremu, tišina je takva da se čuje samo neonka koja pucka i studenti se trude da ne urade ništa ishitreno i „glupo“ što bi sve koštalo te žarko željene ocene u indeksu. U takvoj situaciji jedan kolega je dva ispitna pitanja odgovarao oko pola sata, a kada je profesor rekao: „Dobro, kolega, može treće pitanje“, on je rekao: „A, ne znam treće pitanje“. Sećam se da smo svi u učionici bili šokirani, prepadnuti i razočarani, znajući epilog cele priče. Profesor je bio jako besan. Kolega je pao. Kao i svi posle njega.
Jasno je da svi u učionici žele da polože ispit. I oni spremni i oni malo manje spremni, koji su došli „da vide pitanja“, da „probaju na sreću“ i „da prepišu“. Na to da li ćemo položiti ispit utiče mnogo faktora. Nažalost, jedan od tih faktora je i dobra volja profesora. Neko će možda reći da je to mit, ali znajući neke takve situacije, ne možemo da isključimo taj faktor. Kod nekih profesora nema vrdanja – ili znaš ili ne znaš.Pored te želje da položimo, trebalo bi da imamo razvijenu i socijalnu inteligenciju i da razmišljamo kako bi to moglo da utiče na ostatak studenata koji su u redu iza nas. Dakle – ako izvučete pitanje koje ne znate treba da odustanete u slučaju da ne znate apsolutno ništa, ako ne možete da sastavite nekoliko smislenih i proširenih rečenica o temi o kojoj se radi ili ako ne postoji mogućnost zamene pitanja. U svakom drugom slučaju, treba da pokušate.
Kada sam se prvi put susrela sa ovom situacijom, jedino što sam u tom momentu mislila bilo je toliko sam se trudila, nema šanse da ću sada dozvoliti da padnem zbog ove gluposti. Nisam stigla da naučim jedno pitanje koje je bilo jako obimno, ostavila sam ga za kraj misleći da ću to naučiti na kraju (kako da ne) i naravno da nisam stigla. I naravno da me je to pitanje sačekalo na ispitu. Kockanje nije bilo veliko, jer nas je bilo samo troje na ispitu, a ulog je bio ogroman – spremala sam taj ispit jako dugo. Dobila sam najvišu ocenu. Kako?
#1 Na koncept prvo piši pitanja koja znaš.
Važno je da se odmah raspišeš o onome što znaš, uprkos groznom osećaju u stomaku i panici koja je usledila. Prvo, profesor vidi sve šta pišeš na koncept. Čim pišeš puno, verovatno znači da imaš šta i da kažeš. To, naravno, ne znači da treba da pišeš referat, ali neka bude vidno da znaš. I drugo, dok ispišeš sve što znaš, panika i grozan osećaj će se smiriti i moći ćeš racionalno da razmisliš o pitanju koje ne znaš (baš dobro).
#2 Piši sve čega se setiš i što ti ima smisla za pitanje koje ne znaš.
Razmisli dobro u kom kontekstu se javlja to pitanje u ispitnim pitanjima. Šta je bilo pre njega? Neka ti to bude uvod. Poveži svoj uvod sa svojim viđenjem tog problema. Sećam se da sam zatvorila oči i toliko napregla mozak da sam se setila slične materije iz svih prethodnih predmeta koje sam spremala. Raspiši se i ovde, da izgleda kao da znaš mnogo. I budi samouveren. Neka tvoje ponašanje govori da to što pričaš ima apsolutno smisla i, ukoliko postoji prostor za to, ubaci neku nedoumicu ili prostor za diskusiju i razmatranje onoga što pričaš. Time šalješ sliku da razumeš materiju i da ozbiljno razmišljaš o tome što pričaš.
#3 Prvo pričaj pitanje koje znaš najbolje, a u sredini ili na kraju ono koje ne znaš.
Jako je važno da ostaviš dobar prvi utisak. Daj sve od sebe da prvo pitanje bude odlično, daj neko svoje zapažanje, našali se ukoliko je situacija pogodna, da se stvori lepa atmosfera. Nakon toga možeš da proceniš da li je bolje da pitanje koje „ne znaš“ pričaš drugo ili da ga ostaviš za kraj. Jer često, ponesen dobrim prvim utiskom, profesor ume da kaže: „Uh, nije ovo bilo baš najbolje, hajde da čujemo treće“ i onda kada treće pitanje bude dobro, profesor može da kaže: „Drugo pitanje je bilo malo mršavo, ali generalno ovo može biti neka osmica, kolega?“. Pitanje koje ne znaš može da se sačuva i za kraj jer često, ukoliko je gužva, profesor kada čuje dva jako dobra odgovora, treće zna da prekine negde na pola i kaže „Dobro je, kolega, može indeks“. Ovu odluku morate da donesete na osnovu svoje procene situacije i poznajući profesora.
Ako ste možda pomislili da li je to manipulisanje profesorom, nije. Više je manipulacija utiskom. Iako ponekad jeste, manipulacija ne mora uvek da bude loša. Na kraju krajeva, iza vašeg ponašanja se krije dobra namera – da položite prokleti ispit na kojem ste vredno radili. I profesori su nekada bili studenti i, čak i oni koje gledamo sa divljenjem, su neki ispit morali da polažu na sreću i blefiranje. A ako kažu da nisu, razmislite... Da li je to manipulacija utiskom?
