5 pitanja koja će ti pomoći da shvatiš zašto se ne uklapaš u tim

Kada se reše problemi traženja posla, selekcije i intervjua i kada zvanično dođe do zaposlenja, čini se da je „biznis briga“ rešena. Potrebno je samo uhodati se i svoj posao raditi što je moguće bolje. Međutim, da li su u poslu stručnost, znanje i dobra plata dovoljni, da bismo rekli da smo zadovoljni? Pretpostavili bismo da da, jer šta bi onda moglo da pođe po zlu, kada imamo „sve“? Na poslu nismo sami, već smo okruženi ljudima koji takođe imaju neko znanje i platu i deo su našeg tima. Šta ako se mimoilazimo u stavovima i komunikacija jednostavno ne funkcioniše nikako? 

Foto: NajStudent (Shutterstock)

Prema jednom istraživanju sprovedenom na preko 450 ispitanika, pokazano je da je čak 46% ispitanika napustilo posao zbog loših uslova na radnom mestu, odnosno lošeg okruženja koje im je otežavalo svakodnevicu. Ekstrovertnim ljudima kojima je jedan od bitnijih faktora prilikom zaposlenja tim u kojem će raditi, toksično okruženje je dovoljan razlog za nezadovoljstvo na poslu i napuštanje istog. Ništa manji uticaj nije ni na introvertne ljude. 

Zamislite da dobijete predivan cvet u još divnijoj saksiji koju ćete staviti u jednu prostoriju. Šta će se desiti ukoliko spustite roletne i ostavite cvet da živi sam sa sobom, ne zalivate ga i ne pazite na ono što je njemu potrebno za rast i razvoj? Pa, uvenuće.

Ista je situacija i sa sjajnim radnikom u lošem okruženju. Full-time posao podrazumeva trošenje najproduktivnijeg vremena na svakodnevnom nivou i ukoliko se to odigrava na mestu koje nam svakodnevno crpi energiju i prazni nas, na duže staze to se oslikava i na privatan život. Venemo, gubimo motivaciju i više nismo ni sigurni da li je ovaj posao za nas... Samo od sebe, nameće se pitanje, da li ja uopšte znam da radim ovaj posao?

STOP!

Samo zato što smo trenutno uvenuli, ne znači da su naše sposobnosti nestale. Potrebno je samo da se zalijemo i da naši potencijali ponovo procvetaju! :)

Postoji pet pitanja koja bi trebalo da postaviš sebi pre nego što odlučiš da promeniš posao ili da napustiš radno mesto koje ti (više) ne prija...

#1 Da li je problem u meni?

Više od ljudi sa kojima radimo, poznajemo sebe i svoje unutrašnje motive i misli. Iz tog razloga je važno da krenemo od sebe. Šta sam ja uradio/la da se ukopim u tim? Da li sam se potrudio/la da upoznam organizacionu kulturu kompanije u kojoj radim i da se približim ljudima sa kojima se ne uklapam? 

Svaka kompanija ima sopstvena formalna i neformalna pravila po kojima funkcioniše. Skroz je u redu da ti ona ne odgovaraju, ali važno je da spoznamo da li smo ih upoznali u potpunosti? Ukoliko su međuljudski odnosi striktno poslovni i ne zalaze u privatne odnose, da li smo mi previše opušteni? Da li pokušavamo da steknemo privatna prijateljstva u okruženju koje jasno deli privatno od poslovnog? I suprotno, ukoliko je kompanija suviše opuštena, da li smo previše uštogljeni, pa nas kolege gledaju kao „drvenu Mariju“ koja ne vidi dalje od pravilnika o radu? 

Konačno – šta je ono što ja mogu sada da uradim da upoznam bolje tim sa kojim radim? 

Posmatraj kako funkcionišu kolege koje se slažu. To nikako ne znači da treba da budeš ono što nisi. Budi siguran/na da razumeš obrasce ponašanja koji su zastupljeni, pre nego što doneseš zaključak da oni nisu dobri za tebe.

#2 Gde grešim?

Znamo šta nama smeta kod kolega, ali da li znamo šta našim kolegama smeta kod nas? Da li smo, zbog sopstvenog nezadovoljstva, pasivno agresivni i odbojni prema kolegama? Da li nam je bila ponuđena pomoć ili poziv da se „ubacimo“ u ekipu, koju smo mi (ne)svesno odbili?

Postoji li možda problem u načinu na koji radimo svoj posao, a koji bi mogao da se unapredi? Jesmo li jedini koji se ne uklapamo u tim? 

Pokušaj da budete objektivan/na, da spoznaš svoje greške i šta ti kolege tačno zameraju. Prema američkom psihologu Tomasu Eriksonu, postoji 4 tipa ličnosti – crveni, žuti, zeleni i plavi i sa svakim od njih treba drugačije da komuniciramo. U svojoj knjizi Okruženi idiotima, na jednostavan i pomalo komičan način, Erikson nam objašnjava psihologiju svakog tipa ličnosti i daje konkretne načine komunikacije sa različitim ljudima, koje kada razumemo, razumećemo i koliko je lako iskomunicirati sa ljudima koji su različiti od nas. 

#3 Šta mi tačno smeta? 

Znamo li šta je tačno problem? Da li nam smeta što smo isključeni iz socijalnih dešavanja, što su nam delegirani zadaci koji primarno nisu naši, što neko kupi naše zasluge? Ili nam sa druge strane smeta radno vreme, finansijski uslovi koje imamo, odnos nadređenih i podređenih? 

Vrlo je važno da znamo konkretne stvari koje zameramo svom timu, da bismo mogli da ih rešimo. Stavite na papir konkretne stvari koje zamerate kompaniji, a zatim napišite šta je ono što vi možete uraditi da to rešite. 

#4 Kome mogu da se obratim?

U redu, definisali smo šta nam smeta u timu u kojem radimo. Ali, da li tim zna da nam nešto smeta? Da li smo pokušali da iskomuniciramo šta nam se ne dopada? Da li smo tražili povratnu informaciju za sopstveni rad? Feedback je važan za napredak i objektivno sagledanje stvarnosti u kojoj smo.

Veliki je problem kada smo nezadovoljni, a to nezadovoljstvo potiskujemo u sebi. Nažalost, čovek još uvek nije razvio tu sposobnost da čita tuđe misli, te stoga, ne možemo ni očekivati da drugi ljudi znaju da imamo problem, ukoliko im taj problem ne prezentujemo na pravi način. Verbalizuj, reci šta ti smeta. Popričaj sa kolegama i sa svojim nadređenim otvoreno i asertivno. Asertivna komunikacija je ponašanje kojim se zauzimamo za sebe, iskazujemo svoje potrebe i stavove na direktan i nedvosmislen način, a da pritom ne ugrožavamo druge. Drugim rečima – ne svađaj se, nego činjenicama i argumentima objasni šta je ono što te muči. 

#5 Da li želim da budem u timu u kojem se ne osećam dobro?

Ovo važno pitanje je poslednje, ali ne manje, koje će ti pomoći da sačuvaš sebe. Ukoliko znaš da si uradio sve što si mogao, ukoliko se „jednostavno“ ne razumeš sa ljudima sa kojima radiš, ukoliko se osećaš potcenjeno, a organizaciona kultura u kojoj radiš te čini nesrećnim i iscrpljenim... Duguješ sebi da sačuvaš svoje mentalno zdravlje i da veruješ sebi. 

Niko osim tebe nije kompetentan da ti kaže da preteruješ ili da „umišljaš“ da nešto nije u redu. Ti si taj koji provodi osam sati svakog (radnog) dana na mestu koje te čini anksiozno ili loše, u bilo kom smislu. Najbolji način da znaš da li se osećaš dobro je da uporediš raspoloženje koje imaš kada ideš na posao i raspoloženje koje imaš kada se vraćaš sa njega. Ovde ne govorimo o povremenim lošim danima (koje svako od nas ima), već o svakodnevnom lošem osećaju u stomaku, kada idemo na posao koji „nam treba“ i „koji moramo da radimo“. Jedino što moraš jeste da brineš o sebi. 

Ukoliko već duže vreme razmišljaš o tome kako nešto nije u redu i da bi možda trebalo da promeniš tim – uradi to. Svako od nas najbolje poznaje sebe i dovoljno je zreo da proceni može li ili ne može da se nosi sa problemima sa kojima se susreće. Ipak, znajući koliko smo se pomučili da dođemo do određenog radnog mesta, ne bi nam naškodilo da razmislimo o ovim pitanjima i pokušamo da promenimo ono što je u našoj mogućnosti. Potrebno nam je samo malo više energije, strpljenja i samosvesti. 

Takođe, ne treba da te obeshrabri činjenica da se nisi uklopio u jedan tim. Još su nas davno učili da jedna lasta ne čini proleće, te tako ni jedno loše iskustvo ne čini tvoju karijeru lošom. Ponesi nauk iz ovog iskustva. Lepo je kada znamo šta želimo, ali još lepše kada znamo šta ne želimo. Zar ne?