Zašto se prijavljuješ na oglase koji ti se zapravo ne sviđaju?

Otvoriš oglas za posao, pročitaš opis pozicije i pomisliš: „Pa… ovo baš i nije za mene.“ Ipak, nekoliko sekundi kasnije klikneš na „Prijavi se“. Poznat scenario?

Možda ti se ne dopadaju zadaci, ne vidiš sebe u toj industriji, uslovi ti nisu posebno privlačni ili jednostavno nemaš osećaj da je to posao koji želiš. Ali ipak šalješ CV. Nekad zato što „nikad se ne zna“, nekad zato što je firma poznata, a nekad zato što imaš utisak da bi trebalo da iskoristiš svaku priliku koja ti se pojavi.

Ali šta ako problem nije u tome što ne znaš da pronađeš dobar oglas, već u tome što ponekad ne znaš zašto se na neki oglas prijavljuješ?

Foto: Startuj.infostud.com (Canva)

Da li stvarno biraš posao ili samo reaguješ na prilike?

Traženje posla često zamišljamo kao racionalan proces: pronađeš oglas, uporediš uslove, proceniš da li ti odgovara i pošalješ prijavu. Što više prijava – veća šansa da neko odgovori. Što više otvorenih oglasa – veća mogućnost da se nešto pronađe. Logika deluje jednostavno. Problem je što se u toj trci lako izgubi kriterijum. Ako se na deset oglasa pošalje prijava samo zato što su se pojavili na pretrazi, a na jedanaesti zato što pozicija zaista deluje zanimljivo, svih deset prijava počinju da izgledaju isto. Posao postaje nešto što treba „uhvatiti“, umesto nešto što treba izabrati. Naravno, ne znači da svaki oglas mora odmah da izazove oduševljenje. Nekada se zanimljiva prilika krije iza opisa koji nije naročito upečatljiv a nekada se tek na razgovoru sa poslodavcem sazna kako posao zaista izgleda.

Takođe, u stvarnosti, odluke o poslu mnogo češće donose emocije, očekivanja i strahovi. Možda ti je važno da što pre pronađeš posao. Možda misliš da nemaš dovoljno iskustva da budeš izbirljiv/a. Možda vidiš da se na određenu poziciju prijavljuje mnogo ljudi i pomisliš da bi trebalo da pokušaš i ti. A možda ti se samo čini da ćeš, ako preskočiš jedan oglas, propustiti nešto važno.

Kada FOMO bira umesto nas

Strah od propuštanja, poznat kao FOMO, ne odnosi se samo na društvene mreže, izlaske ili događaje. Može da utiče i na izbor prakse, prvog posla ili sledećeg koraka u karijeri.

Poznata kompanija objavi oglas. Pozicija nije posebno zanimljiva, ali ime kompanije zvuči dobro. Ili je plata iznad proseka. Ili posao nudi rad od kuće. Ili se na poziciji traže veštine koje se upravo stiču na fakultetu. I onda se pojavi ono poznato: „Možda ipak treba da probam.“

Samo po sebi, to nije loše razmišljanje. Naprotiv, dobro je biti otvoren za mogućnosti. Problem nastaje kada se prijava šalje prvenstveno zbog straha - ne zato što postoji interesovanje, već zato što postoji osećaj da bi bilo pogrešno propustiti priliku. Tada se pitanje „Da li želim ovaj posao?“ zamenjuje pitanjem „Šta ako ne pokušam?“, a to nisu ista pitanja.

Zašto ti je teško da kažeš: „Ovo nije za mene“?

Odbijanje posla može da deluje mnogo ozbiljnije nego što zapravo jeste. Jedan preskočen oglas lako može da počne da liči na propuštenu priliku. Posebno kada još nemaš mnogo iskustva i kada nije sasvim jasno kada će se pojaviti sledeća. Tu se često javljaju i druga pitanja: Da li sam previše izbirljiv/a? Da li će ovo izgledati kao razmaženost? Da li uopšte imam dovoljno iskustva da biram? Šta ako ne dođe bolja prilika?

Na početku karijere može da postoji i osećaj da pravo na izbor dolazi tek kasnije – kada se stekne iskustvo, popuni CV i izgradi određena pozicija na tržištu rada. Zbog toga „bilo kakva prilika“ ponekad počne da izgleda bolje od prilike koja zaista odgovara. Ali izbor nije nagrada koja se dobija tek posle nekoliko godina iskustva.

Naravno, početak karijere često zahteva određenu fleksibilnost. Prvi posao možda neće ispuniti sve tvoje kriterijume, a neke prilike vredi prihvatiti upravo zato što donose iskustvo koje još nedostaje. Ipak, sposobnost da se kaže „ovo nije za mene“ važan je deo donošenja dobrih karijernih odluka. To ne znači da odbiješ svaku poziciju koja nije savršena. Znači da razumeš zbog čega neku priliku prihvaš, a neka odbijaš.

„To je dobra firma“ ne znači automatski „to je dobar posao za mene“

Na početku karijere tuđi saveti imaju veliki uticaj. Roditelji mogu da insistiraju na sigurnosti. Prijatelji mogu da preporuče kompaniju. Profesori mogu da vide potencijal u određenoj oblasti. Kolege sa fakulteta mogu već imati praksu ili posao.  Tu su i društvene mreže, na kojima tuđi karijerni putevi često izgledaju kao niz dobro tempiranih odluka. Neko je dobio praksu u velikoj kompaniji. Neko već radi u struci. Neko je pokrenuo svoj projekat. Neko je otišao u inostranstvo.

I lako se stvara osećaj da postoji neki zamišljeni rok do kojeg bi trebalo „nešto postići“. Tada i posao koji zapravo nije naročito zanimljiv može početi da deluje kao nešto što ne bi trebalo odbiti. Ali dobra prilika za jednu osobu ne mora biti dobra prilika za drugu. Nekome je najvažnija plata. Nekome fleksibilnost. Nekome mogućnost učenja i mentorstvo. Nekome kreativnost, rad sa ljudima ili mogućnost da brzo preuzme odgovornost.

Zato pitanje nije samo: „Da li je ovo dobar posao?“ Već: „Da li je ovo dobar posao za mene?“

Kako razlikovati „ovo ne želim“ od „ovo me plaši“?

Postoji još jedna važna razlika. Ponekad se posao odbija zato što zaista ne odgovara, ali ponekad se odbija zato što deluje nedostižno. Oglas traži iskustvo koje još nemaš. Traži veštine u kojima nemaš dovoljno samopouzdanja. Kompanija deluje „preveliko“ za prvi posao. U takvoj situaciji „ovo nije za mene“ možda zapravo znači: „Nisam siguran/na da sam dovoljno dobar/a za ovo.“ To su dve potpuno različite stvari.

Zato pre odluke može biti korisno razdvojiti nezainteresovanost od nesigurnosti. Ako te posao ne privlači ni kada se zanemare plata, ime kompanije i mišljenje drugih, verovatno postoji dobar razlog da se oglas preskoči. Ako ti je posao zanimljiv, ali je najveća prepreka strah da nećeš ispuniti sve uslove, možda ipak vredi pokušati.

Šta je zapravo važno kada se bira prvi posao?

Ne postoji univerzalna lista kriterijuma. Ono što je važno zavisi od osobe, trenutka i ciljeva. Ipak, nekoliko pitanja može pomoći da izbor bude promišljeniji:

• Šta me privlači kod ove pozicije?

Da li je zanimljiv sam posao ili samo naziv kompanije, plata i ono kako će izgledati u CV-ju?

• Šta mogu da naučim?

Posebno na početku karijere, iskustvo i veštine mogu biti jednako važni kao početna plata.

• Kako želim da izgleda moj radni dan?

Jedno je kako posao zvuči u oglasu, a drugo je kako izgleda osam sati njegovog svakodnevnog obavljanja.

• Koji su mi kriterijumi stvarno važni?

Ne ono što se smatra dobrim izborom u društvu, već ono što je važno konkretno tebi. Novac, sigurnost, ljudi sa kojima radiš, mogućnost učenja, kreativnost, fleksibilnost, rad od kuće, napredovanje? Nema pogrešnog odgovora, ali je korisno znati šta je tvoj odgovor.

• Da li bih se prijavio/la i kada se ne bih poredio/la sa drugima? Ako je odgovor „ne“, možda je vreme da se preispita čiji kriterijumi zapravo utiču na odluku. „Ovo nije za mene“ nije isto što i „neću da radim“
• Da li me oglas ne zanima ili me plaši?

Ovo je posebno važno pitanje. Ponekad kažemo „ovo nije za mene“, a zapravo mislimo „nisam siguran/na da sam dovoljno dobar/a za ovo“. Ako je problem strah od odbijanja, možda vredi pokušati.

• Kako bih se osećao/la da dobijem ovaj posao?

Ne kada vidiš „Čestitamo, izabrani ste“ u mejlu, već kada zamisliš da zaista svakog jutra radiš taj posao. Da li osećaš uzbuđenje, ravnodušnost ili težinu?

Na početku karijere postoji pritisak da se pokaže motivacija, fleksibilnost i spremnost da se prihvati prilika. I to jeste važno. Ali spremnost da se uči i isproba nešto novo ne znači da treba prihvatiti baš sve.

Postoji razlika između toga da odbiješ posao jer očekuješ savršene uslove i toga da umeš da prepoznaš kada određena pozicija jednostavno nije u skladu sa tvojim interesovanjima, vrednostima ili trenutnim ciljevima. U prvom slučaju radi se o nerealnim očekivanjima. U drugom o ličnim kriterijumima.

Prvi posao ne određuje celu karijeru

Jedna od najvećih zabluda na početku karijere jeste ideja da postoji jedan pravi izbor koji mora da se napravi odmah. U stvarnosti, prvi posao može biti samo prvi korak. Može pomoći da se stekne iskustvo, upozna određena industrija, otkrije šta odgovara – ali i da se shvati šta definitivno nije pravi izbor. Zato nema potrebe odbijati svaki oglas koji nije savršen. Isto tako, nema potrebe prijavljivati se na svaki oglas samo zato što postoji. Važnije je napraviti razliku između prilike koju vredi istražiti i prilike koja se prihvata samo iz straha da će nešto biti propušteno.

Na početku karijere sasvim je u redu da odgovor još nije potpuno jasan. Ono što jeste važno jeste postepeno otkrivati šta odgovara sopstvenim interesovanjima, vrednostima i načinu rada. Jer dobra potraga za prvim poslom ne podrazumeva da se pronađe savršen posao iz prvog pokušaja. Podrazumeva da svaki sledeći korak donese malo više odgovora na pitanje: šta zapravo želim od svog posla?

A šta ako još uvek ne znaš šta želiš?

Ovo je verovatno najvažniji deo cele priče. Od studenta se često očekuje da ima odgovor na pitanje: „A čime želiš da se baviš?“ Nekada već tokom prve godine fakulteta. Nekada pred diplomiranje. Svakako pre nego što počne ozbiljnija potraga za poslom.

Ali iskustvo je često upravo ono što pomaže da se odgovor pronađe. Teško je znati da li nekome odgovara rad u velikom timu ako nikada nije radio u takvom okruženju. Teško je proceniti da li je određena industrija zanimljiva samo na osnovu predavanja ili opisa posla. A još je teže znati šta znači „fleksibilan posao“ dok se ne iskusi nekoliko različitih načina rada.

Zato prvi posao ili praksa ne moraju da budu konačan izbor. Mogu da budu eksperiment. Neki će potvrditi da je određena oblast pravi izbor. Drugi će pokazati upravo suprotno – i to može biti jednako korisno saznanje.

Ne mora svaki oglas da bude „to“

Jedna od korisnijih stvari koju je moguće naučiti tokom potrage za prvim poslom jeste da nije svaka prilika namenjena svima. Neki oglas može imati odlične uslove, a da posao jednostavno ne odgovara. Drugi može delovati prosečno, ali ponuditi iskustvo koje će kasnije otvoriti zanimljiva vrata. Zato nije poenta da napraviš savršenu listu kriterijuma i prijavljuješ se samo na poslove koji ih sve ispunjavaju. Poenta je da znaš zašto neku priliku biraš.

Ako je razlog „želim da vidim kako ovo izgleda u praksi“ – prijava ima smisla. Ako je razlog „ovo je oblast koja me zanima, ali nemam dovoljno iskustva“ – možda vredi pokušati.

Ako je razlog „svi kažu da je ovo dobra firma, pa bi trebalo“ – možda vredi zastati. A ako je jedini razlog „šta ako nešto propustim?“ – možda taj oglas i nije ono što zapravo tražiš.

Početak karijere nije test u kojem postoji jedan tačan odgovor. Više liči na proces istraživanja u kojem svaki posao, praksa i razgovor mogu da pomognu da malo bolje razumeš šta ti odgovara, a šta ne. Zato sledeći put kada se pojavi oglas koji deluje kao „prilika koju ne bi trebalo propustiti“, korisnije pitanje možda nije: „Da li treba da se prijavim?“ Već: „Šta me je tačno privuklo ovom poslu?“

Odgovor na to pitanje može da kaže mnogo više o budućoj karijeri nego broj poslatih CV-jeva.