3 životne lekcije koje sam naučila kroz aktivizam u studentskim organizacijama

Još nisam ni sačekala prvi ispitni rok, kada sam sasvim slučajno postala deo studentske organizacije na svom fakultetu. Kao sociologu u začetku, kao brucošu željnog svega i devojčici iz male, predvidive sredine koja traži svoje mesto u velikoj, nepoznatoj – u tom momentu mi se ideja da budem deo nečega učinila kao samo još jedna što-da-ne odluka, a vreme je pokazalo da je upravo ta odluka u velikoj meri uticala na sve ono što sam ja danas. Za četiri godine bila sam član više studentskih organizacija, na različitim pozicijama, i koliko god one bile „samo“ studentske, reč je o organizacijama u kojima se mladi studenti ozbiljno formiraju kao ljudi, gde započinju razvoj svoje karijere i spoznaju svoje istinske ciljeve, prave planove, dobijaju razne etikete i uče kako da se nose sa njima, upoznaju se sa svojim strahovima i ograničenjima, ali što je najbitnije – spoznaju kako se ta ograničenja prevazilaze.

Foto: Pixabay

Ne volim da generalizujem kada govorim o studentskim organizacijama, jer sam se zaista susrela sa raznim, kako organizacijama, tako i ljudima unutar istih. Neke organizacije je održavao tim, neke jedna osoba. Neke su bile neprofitne, neke profitne. Neke su podsticale moje potencijale, neke su gušile. Neke sam vodila, neke su me vodile. Nije mi uvek bilo dobro, ali je uvek bilo dobro za mene, jer su iz tamo neke što-da-ne odluke proistekle tri važne lekcije koje ću, na svoju ruku, nazvati životnim:

#1 Nikada ne možeš ugoditi svima.

Kao perfekcionisti i empati mi je bilo poražavajuće da priznam sebi da neko u mojim, meni potpuno dobronamernim postupcima, može da vidi nešto zlonamerno i oseti se oštećeno i uskraćeno za nešto. Shvativši kroz svoju struku da smo svi mi različiti, da se vodimo različitim uverenjima i iskustvom, da različite oči različito vide i da vide ono što žele da vide, shvatila sam da ne postoji univerzalna odluka koja bi velikoj, heterogenoj masi bila potpuno ispravna. I među studentima i u našem okruženju, postoji toliko različitih ljudi koji prosto ne gledaju isto kao i mi na neke stvari. Zato je napor da ispunimo u svakom momentu svačiju želju, borba sa vetrenjačama. Shvatila sam da nikada ne mogu pomoći svima, ali uvek mogu pomoći nekome.

#2 Velike odluke nose velike odgovornosti.

Svi mi imamo veliku potrebu da budemo „veliki“. Često pravimo grandiozne planove i mislimo kako bismo mi, da smo na nečijem mestu, drugačije i bolje. Međutim, kada bismo obuli njihove cipele, shvatili bismo da su nam one možda prevelike i da hod u njima može da nam napravi bolne žuljeve. Svaka velika odluka sa sobom nosi veliku odgovornost i naučila sam da svaka velika odluka zahteva još veću pripremu. Ne mislim da je naša pomisao da bismo „mi to bolje“nužno pogrešna. Na kraju krajeva, verujem da je nesvesna. Samo sam, poučena iskustvom, naučila da kada uhvatim sebe u toj misli, stanem i pomislim – da li bih? Pre odluke ide priprema, pre osude ide razumevanje.

#3 Jedno delo govori umesto stotinu reči.

Prva rečenica koju sam rekla kolegama koji su prvi put ušli u studentsku organizaciju (a koju bih volela da je meni neko rekao) bila je: Budite spremni na to da ćete dobiti etiketu koju nije prijatno nositi, upravo zbog gorenavedenih stavki. Najbitnije je da vi znate zašto radite nešto to što radite. Sa tom etiketom se ne bori rečima, već delima. Shvatila sam da nekada nije umeće nešto sročiti na pravi način, već ućutati u pravo vreme. Ne treba tuđe komentare shvatati lično. Na kraju krajeva, njihovi komentari su njihova slika o vama, a ne ono što vi jeste.

Ne postoji pravi odgovor na pitanje kada je pravo vreme za ulazak u neku Studentsku organizaciju. Zaista smatram da nikada nismo previše mladi ili previše stari za to. Ne postoji pravilo ni kada treba da izađemo iz Studentske organizacije. Verujem da svako oseti kada više ne može da se posveti tome, pronašao je druge prioritete i ne želi da vegetira i zauzima mesto nekome ko bi se tome više posvetio. Čitava ova priča crpi vreme i energiju, ali bogati socijalni i kulturni kapital i razvija pre svega, emocionalnu i socijalnu inteligenciju.

Mnogo puta sam se susrela sa pitanjem: Zašto volontiraš? I pri tome, nije uvek bilo iz radoznalosti. Više puta je bilo čisto retoričko. Više puta su ljudi kojima sam pokušala da objasnim pravu vrednost volontiranja, unapred zaključili da je volontiranje gubljenje vremena. Ono što ljudi vide je samo rezultat. Često volim da volontiranje poredim sa morem. Mi vidimo samo mirnu vodu koja se presijava od sunca, ali niko ne zna šta se sve krije u dubini.

Zato, drage koleginice i kolege, uložite svoje vreme na studijama i u ono što ne morate. Volontirajte. Budite članovi Studentskih organizacija, bile one na fakultetu ili van fakulteta. Kada prođu ispitni rokovi, kada se zaboravi ono što smo pričali na ispitu, kada prežalimo što nešto nismo položili i kada proslavimo ono što jesmo – ono što zauvek ostaje jeste neprocenjivo iskustvo koje smo stekli volontirajući: osećaj za timski rad, odgovornost za donošenje odluka, disciplina i istrajnost zbog nekog višeg cilja ili ideala, snaga da se nosimo sa dobrim i lošim komentarima i priznanje da smo nešto radili zbog sebe i drugih, a ne samo zbog materijalne nagrade.

Da li je ponekad teško? Apsolutno. Da li će vam neko reći hvala? Verovatno ne. Ali ćete kroz aktivizam u Studentskim organizacijama shvatiti da je zahvalnost prema sebi mnogo bitnija i da su najbitnije lekcije koje učimo na fakultetu, one koje se ne uče na predavanjima. I zato je fakultet životna škola, a aktivizam u Studentskim organizacijama onaj strogi omraženi profesor koji uvek traži mnogo, ali od kojeg uvek naučimo najviše.