Rad u ugostiteljstvu nije uvek lak. Danas, na sajtovima za zapošljavanje, sve češće možemo videti potrebu za mladim konobarima sa ili bez iskustva. Iako ljudi često misle da su konobari samo oni ljudi koji donose hranu i piće i vode računa o higijeni objekta, stvarnost je, kako svedoči naš sagovornik, potpuno drugačija. Osim što iziskuje stalnu komunikaciju sa ljudima, koji nisu uvek raspoloženi i ljubazni, posao konobara neretko ume da bude i vrlo stresan i naporan.
Foto: Startuj.infostud.com (Shutterstock)
Voja Pavlović (25) već četiri godine radi kao konobar, a njegov prvi posao bio je u Mekdonaldsu. Tada, kako kaže, nije znao ni za bakšiš, ni za različite vrste kafa koje postoje.
- Sticajem okolnosti, napustio sam Mekdonalds i direktno sam zakucao na vrata jednog lokala, koji je zapravo imao objavljen oglas, ali ja to tada nisam znao i rekao sam im da želim da radim kao konobar. Menadžer tog lokala me je saslušao, pitao da li imam iskustva, na šta sam odgovorio da nemam, da ne znam ništa, ali da želim da naučim. Rekao mi je da njima treba neko ko može odmah da „uskoči u vatru", jer imaju puno posla, ali mi je ipak pružio šansu. Taj dan sam odmah otišao kod Kineza, kupio ajncer i vežbao kod kuće sa praznim plastičnim časama. Bio sam spreman jer sam i sam osoba koja se uvek pripremi za neki događaj. Da li sam hteo da se oprobam, pa i ne, ali evo ostao sam u toj struci četiri godine i stekao mnogo iskustva – kaže Voja.
Voja je u toku svog četvorogodišnjeg iskustva promenio nekoliko kafića i restorana zbog različitih faktora – bolji uslovi, kolektiv i slično. Ono što je, kako kaže, naučio u toku tih godina, jeste da nigde nije idealno i da svako mesto ima svojih mana.
- Može u jednom lokalu da vam kolektiv bude najbolji na svetu, da ste svi u harmoniji i da ste kao porodica, a da lokal nema puno posla i da nemate para. Bilo je i situacija gde bih radio u lokalu koji je non stop pun, a kolektiv užasan, pun zavidnih ljudi i prepotentnih menadžera i poslodavaca – navodi Voja.
Naš sagovornik je za Startuj.infostud.com dodao i da je imao nekoliko neprijatnih situacija, jer je, kako kaže, nemoguće udovoljiti svima, naročito u lokalima sa velikim protokom gostiju. Osim toga, posao konobara izjednačava sa ulogom u filmu, u kome on glumi glavnu ulogu.
- Istina je da je gost uvek u pravu. Bilo je situacija gde stvarno znam da sam u pravu, ali samo se nasmejem i kažem „da, u pravu ste“, iako me boli nepravda i najradije bih mu svašta rekao, jer je bezobrazan, ali je činjenica i da mi živimo od tih gostiju i ma kako grešili, oni su prioritet. Kada si konobar, treba da zaboraviš ko si. Treba da kažeš sebi ja nisam ja, ja sam trenutno glumac i hoću da odglumim ulogu konobara što bolje i zaradim novac koji ću iskoristiti za svoje potrebe. Ne treba ništa lično da shvataš, nego da se što više uživiš u ulogu. Ne kažem da treba biti perfekcionista, ali kada imaš kolege koji zabušavaju, treba samo da budeš svestan da ti živiš od toga i da nije tih gostiju, ti bi bio na ulici ili radio za mnogo manje novca u nekoj trafici ili trgovinskoj radnji. Ne podcenjujem nijednu profesiju, ali složićete se da su primanja jako mala i da potrošačka korpa ne može da prati platu od 50 ili 60 hiljada – ističe Voja.
Skoro da ne postoji čovek koji svoj prvi dan nije doživeo stresno. To je često momenat u kome smo u strahu, uzbuđenju i neizvesnosti. Za Voju, prvi dan na poslu bio je, kako kaže, vrlo stresan trenutak u kome bi se svako zapitao da li je taj posao za njega. Kao i mnogi koji ulaze u svet ugostiteljstva, imao je najveću bojazan od toga da nešto ne prospe ili ne polomi, ali kako kaže, kolege su ga dosta ohrabrile na putu da ispuni svoje želje i ambicije, govorivši mu da se čak i najboljima dešavaju takve stvari.
- Rekli su mi da ne primam stolove, nego da kažem da će to uraditi kolega, jer sam nov. Ja sam to uradio prvog dana i ispostavilo se da sam to rekao nekom stalnom gostu koji je počeo da viče na mene i da me psuje. U tom trenutku kroz glavu mi je prošlo da ovo nije za mene. Međutim, objasnili su gostu da sam novi i izvinio mi se, a vremenom sam mu postao omiljen. Pošto sam i sam komunikativan dosta, rad sa ljudima mi je zapravo najbolji deo posla. Danas su konobari zapravo na lošem glasu, stereotip je da su svi neljubazni, bezobrazni i da ih zanima samo bakšiš, što im je sigurno i važno. Kao što nije svakom gostu dan, tako može da se desi da nije ni konobaru i to može da utiče na interakciju i prvi utisak, ali govoreći iz svog ugla, uvek bih došao raspoložen po porudžbinu, pa ako već i moram da se mrštim iz nezadovoljstva, onda bih to uradio na šanku, kada gosti nisu tu – objašnjava Voja.
U razgovoru sa Vojom, otkrili smo da svet ugostiteljstva ne obuhvata samo mehaničke radnje, poput nošenja hrane i pića do gostiju, već da je to posao u kome su umetnost komuniciranja i lepog ponašanja ključ za sticanje znanja i lični razvoj. Upravo je ta interakcija sa ljudima Voji najzanimljivija.
- Možda sam ja drugačiji, ali ja volim da se ispričam sa gostom kojeg vidim. Veoma lako ulazim u priču sa nekim koga vidim prvi put u životu i ko je došao da popije kafu ili nešto pojede. Naravno ne smete da zaboravite da ste vi konobar i da ne možete baš svima da kažete „Ćao brate, izvoli“ ili da se baš svima obraćate sa ti. Poštovanje i lepo ponašanje će odmah ostaviti dobar utisak, a samim tim i ono što je konobarima najvažnije, ako se gost oseti kao kod kuće, naravno da će vas i nagraditi bakšišem – kaže Voja.
Voja smatra da je doza opuštenosti i slobode preporučljiva, ali da isto tako ne treba preterivati i prelaziti granicu. Kako kaže, lepa reč je uvek poželjna jer danas su ljudi veoma napeti i ta reč će im vrlo verovatno ulepšati dan. Takođe dodao je i da od kako radi kao konobar, često i sam obraća pažnju na ponašanje drugih konobara, kada je on u ulozi gosta.
- Kada znate da ste u njihovoj koži otvaraju vam se vidici i drugačije gledate na stvari. Dosta konobara samo priđe i kaže „Izvolite“, bez „Dobar dan“, bez osmeha, prime porudžbinu i odu. Ja gledam da progovorim, recimo ako neka devojka pojede sendvič koji je malo veći, ja bih joj rekao „Kladio sam se da nećeš to pojesti, gde ti stane“ i slično. Svi koji sede sa njom počnu da se smeju, a ona ostane u šoku, jer ne očekuje tako nešto. Ne shvata to kao napad, već joj bude smešno. Ljudi nisu navikli na te situacije i baš tu se pokupe poeni. Dakle komunikacija. Često namerno, kad gosti dođu ja samo uzdahnem, kao da sam umoran i kažem da su nas pregazili i da su nam baš samo oni falili, naravno kroz osmeh i u 99% slučajeva pokupim poene – navodi Voja.
On je dodao i da će uvek biti i onih nervoznih gostiju, koji će jedva čekati da uđu u konflikt, ali i da će se prijatnost u većini slučajeva nagraditi.
- Pre sam samo razmišljao o bakšišu, ali sam shvatio da, ako gledaš da je gost zadovoljan samo, ni ne mora da ti ostavi, ostaviće neko drugi. Neko ko će ceniti više i daće ti više bakšiša koji će pokriti ovog što nije ostavio. Jako je prosto – dodaje Voja.
Osim bogatstva iskustva i neobičnih priča koje sa sobom nosi posao konobara, to je i posao koji otvora mnoga vrata. Vojino iskustvo je upravo priča o tome kako nas odnosi sa ljudima često mogu odvesti neočekivanim putevima. Kako kaže, posao konobara iziskuje stalan kontakt sa velikim brojem ljudi različitih stavova, uverenja i profesija.
- Jedna situacija koja mi se desila je da sam služio neke programere, ispričali smo se i ja sam na neko vreme dobio posao kod njih, jer sam im se svideo. Takođe sam imao problem sa okom i menadžer je pozvao svog stalnog gosta koji je oftamolog i besplatno sam rešio problem. Posao je zanimljiv jer sam i dosta devojaka i prijatelja stekao i upoznao. Naravno da ima i neprijatnih situacija. Baš nedavno jedan gost mi je vratio kafu i pratio me je sve do šanka, što mi je bilo čudno. Na kraju mi je rekao da je bio ubeđen da ću da mu pljunem u kafu, jer ju je vratio i počeo je da se svađa. Za ove četiri godine nikada to nisam ni pomislio da uradim, ma koliko me gost nervira, ali očigledno ljudi imaju te strahove i predrasude – kaže Voja.
Posao konobara nije lak i kako kaže, za obavljanje takvog posla, potrebno je da imaš mnogo osobina i sposobnosti. Isto tako, Voja nam je otkrio da su konobari dobro plaćeni i da, kako kaže, žive bolje od 80 odsto stanovništva i zaposlenih u Srbiji.
- Navešću vam svoj primer. Recimo da imate platu 60.000 dinara, što i jeste u većini lokala i da imate dnevno bakšiš 1.000. Uzeo sam primer najmanjeg bakšiša za neki prosečan lokal. Kada pomnožite to i saberete sve na kraju meseca, vi imate platu od 86.000 dinara. Već ste iznad proseka. U malo jačim lokalima, imate bakšiš oko 2.000 dnevno, tu dolazite do cifre od 112.000 i tu zarađujete više od ekonomiste koji je studirao 4 ili 5 godina, ili neke medicinske sestre koja je učila anatomiju i plakala noćima. Ja trenutno radim u lokalu gde na kraju meseca izađem sa oko 150.000 do 200.000 dinara za 8 radnih sati, a verujte mi da ima mnogo takvih ljudi. Vi sa ovim primanjima zarađujete više od programera, noseći tacnu sa kafama i pivom.
Mane ovog posla su vam stres, nekada nećete imati vremena za cigaru, da jedete, nerviraće vas ljudi, ali ako ste kao ja, kome je bitno da ima da plati stan u kojem živi i da može sebi da priušti dosta stvari, onda verujte mi da vredi. Nekome bi dosadilo da sedi u stolici stalno od 9 do 5 za 50, 60 hiljada. Mnogo je faktora. Dakle zaključak je da je posao jako dobar, ako želite da postignete i zaradite za nešto u životu i da se malo pomučite, makar voleli to ili ne – objašnjava Voja.
Na naše pitanje koje su to ključne osobine i znanja koje treba da poseduje svaki konobar, Voja odgovara da je potrebno da svaki konobar bude svestan gde je došao da radi, da ne pristaje na uslove koji nisu za njega i da se trudi da daje doprinos poslodavcima.
- Svaki poslodavac, ako vidi vrednog radnika, on će ga nagraditi. Verujte mi, pričam iz iskustva. Treba da bude nasmejan, ažuran, snalažljiv, da se razume u materiju, da zna dosta o kafama, da zna da preporuči hranu, da zna jelovnik, da odaje utisak profesionalca. Iako postoje škole za konobare, čovek stvarno može samo na osnovu iskustva da nauči mnogo toga što se ne uči u školi. Ja sam to kod sebe razvijao vremenom. Ja imam neki poremećaj gde mogu da se setim šta je neki gost jeo pre 2, 3 godine i kad je bio prošli put šta je jeo. Ali sada mogu odmah da procenim gosta i znam tačno kako postupiti. Potrebno je vreme, ne kažem da znam sve. Četiri godine nije mnogo vremena, ali ako radite konstantno, verujte mi da se svega nagledate i da kroz život gledate drugačije. – ističe Voja.
Sudeći po Vojinom iskustvu, rad konobara zahteva ozbiljno strpljenje, prilagodljivost i dobru komunikaciju sa ljudima. Dakle, ukoliko želiš da stekneš navedene veštine i da naučiš da upravljaš stresom, rad u ugostiteljstvu je sjajna prilika za to. Osim toga, konobarisanje može biti i tvoj prvi korak ka uspešnoj karijeri!
