Svedočimo da u današnje vreme postoji mogućnost nastajanja raznih kriza i da postoji veliko pitanje kako se boriti sa njima. Prisetimo se 2020. godine, kada je počela pandemija virusa Kovid 19, koliko je to bilo strano za sve nas. Tada je već krenulo da se postavlja pitanje kako se izboriti sa pandemijom i šta učiniti po tom pitanju. Svako od nas se verovatno zapitao da li može i kako da pomogne u tom momentu. Jedno od adekvatnih rešenja bilo je volontiranje i pomoć licima koja nisu mogla ili smela da se izlažu riziku zaražavanja virusom.
Foto: Startuj.infostud.com (Shutterstock)
Tada je postojala mogućnost prijave mladih lica da volontiraju i svojim radom doprinesu zajednici. Iznenađujuća je i činjenica što je od 2020. godine pa do 2022. trend volontiranja među mladima porastao. Tako uviđamo u Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih u Srbiji 2022. godine, Krovne organizacije mladih Srbije, da je danas procenat mladih koji volontiraju porastao na 48%.
S obzirom na podatke interesovalo nas je kako su mladi doprineli zajednici i svom mestu tokom pandemije virusa i koja su iskustva time stekli. Na ovu temu razgovarali smo sa Marijom Stojanović i Julijom Paunović, volonterkama iz Crvenog krsta, koje su pomoć pružale kako građanima, tako i domovima zdravlja. Sa druge strane smo razgovarali i sa Markom Percom i Bojanom Percom, koji su samoinicijativno, kao pojedinci, pomagali ugroženim i starim licima u Zrenjaninu u okviru mesne zajednice.
Neizvesnost je bila sve vreme prisutna
Marija Stojanović ispred Crvenog krsta Stari grad objasnila je da je sve vreme bilo neizvesno kako će izgledati samo volontiranje zbog celokupne situacije u vezi sa virusom.
- Trebalo je čitav sistem funkcionisanja, skoro preko noći, promeniti na neki drugi režim, kako bi što pre svoje volontere mogli da uputimo na nove aktivnosti – kaže Marija za Startuj.infostud.com.
Sa njom se slaže i Julija Paunović, koja je dodala da su pored svih izazova, uspeli da ostvare svoj cilj i da pomognu zajednici, pogotovo starijima i najugroženijima.
- Bilo nam je važno da u što većoj meri pomognemo onima kojima je u tom trenutku pomoć bila najpotrebnija, a da pre svega, vodimo računa o nama samima i našoj bezbednosti – dodaje Julija.
Bojan Perc je istakao da je u Zrenjaninu iskustvo volontiranja bilo šareno u svakom smislu, ali i on i Marko Perc su potvrdili da im je bilo drago što su doprineli i pomogli ljudima u rodnom gradu.
- Malo ljudi je bilo angažovano i sama organizacija je bila veoma slaba, jer ništa nije rađeno po nekom planu. Naša koordinatorka je uglavnom morala da improvizuje u vezi sa dostavom namirnica, angažovanja ljudi, nabavke opreme itd. – objašnjava Bojan.
Posvećenost i upornost iznad svega
Naši sagovornici su objasnili da su tokom volontiranja bili na raspolaganju građanima konstantno. Bojan i Marko su najpre pomagali starijim licima i išli u nabavku namirnica.
- Kupovao sam sve što im je bilo potrebno i što sam mogao da ponesem na biciklu. U nekoliko navrata bilo je potrebno da se angažuje vozilo, tako da sam morao da zamolim oca da mi pomogne jer je Mesna zajednica ostala bez službenog vozila i bez novca za gorivo – objašnjava Bojan.
Marko je dodao da su najčešće nabavljali namirnice i lekove, podizali penzije, a neretko i popravljali vodokotliće, ako je to bilo potrebno.
Sa druge strane Marija i Julija ispred Crvenog krsta su najčešće bile angažovane kao dodatna pomoć i podrška domovima zdravlja, pored pružene pomoći starijim licima.
- Najduži vremenski period smo bili dodatna pomoć i podrška Domu zdravlja Stari grad i Institutima koji su radili na evidenciji i izveštavanju zaraženih virusom Kovid 19. Bili smo i logistička pomoć u celom procesu vakcinacije građana i prikupljanju podataka. Takođe, putem društvenih mreža smo redovno dostavljali informacije i sadržaje o tome kako treba postupati u takvoj situaciji i pružali psihosocijalnu pomoć – kaže Julija.
Emocije i osećaj pripadnosti kao najvažnija nagrada
Osećaj koji pruža volontiranje je veći i jači osećaj pripadnosti zajednici. Naši sagovornici su istakli da je njihov angažman značio mnogima i da im je bilo izuzetno drago što su volontirali.
Marija objašnjava da je Crveni krst kao organizacija izuzetno značila kao podrška celoj našoj zajednici.
- Naša organizacija sama po sebi je poznata po tome da deluje u kriznim situacijama i drago nam je što smo i tada pokazali snagu naše volonterske mreže. Bilo je veoma neoubičajeno prolaziti ulicama i lokalima koje su u tom momentu bile prazne. Međutim, nije bilo prostora panici niti strahu, s obzirom na to da smo se rado odazvali pozivu da pomognemo i znali smo da će nam potpuno adekvatna zaštita biti na raspolaganju – kaže Marija.
Sa njom se složila i Julija i dodala da su bili od izuzetnog značaja za okolinu i institucije koje su u tom trenutku bile preopterećene, posebno bolnice i domovi zdravlja.
- U suštini, nije bilo jednostavno i lako. Čak i naš najmanji udeo oko papirologije i usmeravanja ljudi, je lekarima predstavljalo ogromnu pomoć. Građani su bili u panici oko samog procesa vakcinacije, te je bilo potrebno da mi ostanemo smireni, da vladamo situacijom, da budemo dosta strpljivi i ispratimo gužve i veliki broj ljudi, tako da svima pomognemo. Veoma je lep osećaj znajući da ste nekoga tada smirili, razjasnili dileme oko cele situacije. To je ono što nas je motivisalo da istrajemo tokom pandemije – objašnjava Julija.
Bojan i Marko iz Zrenjanina su objasnili da je bio mali odziv volontera u njihovom mestu, ali da smatraju da je njihov doprinos u tom trenutku baš iz tog razloga bio značajan.
- Imao sam osećaj da bolje upoznajem ljude koji su oko mene. Nažalost samo nas trojica smo pokrivali naselje koje broji oko 3000 ljudi tako da je jasno koliko smo posla imali ali i koliko je mladima bilo bitno da se aktiviraju. Siguran sam da je značilo mnogo jer, kako sam napomenuo, bilo nas je trojica. Dok se brat i ja nismo javili da volontiramo, samo jedan dečko je pokrivao celo naselje – kaže Bojan.
Marko je dodao da se osećao kao da ima svrhu.
- Što kažu afroamerikanci, "vraćao sam se svojoj komuni" – kaže Marko.
Crveni krst kao prva linija odbrane
Marija i Julija su objasnile da je Crveni krst pomogao i njima da se izgrade kao bolje osobe, ali i da upoznaju razne ljude i razviju razne veštine i steknu mnoga znanja. Takođe poručuju da je volontiranje način da se pojedinci istinski osete kao deo zajednice u kojoj žive i da ako uložimo malo svog vemena, za uzrvat ćemo dobiti mnogo toga.
- Smatram da glavna činjenica koja treba da se istakne jeste da - kada je sve stalo, mi nismo. Znali smo da u našoj zajednici postoje različite ciljne grupe i da pomoć možemo pružiti na različite načine, ali sledeći naše principe, smatramo da smo taj zadatak ispunili – kaže Marija.
- Milslim da je naše prisustvo najviše doprinelo tome da zajednica shvati da može da se osloni na Crveni krst u situacijama nesreća i situacijama kao što je pandemija – dodaje Julija.
Volontiranje budi humanost
Marko i Bojan smatraju da su svojim volontiranjem najviše pomogli pojedincima i da poručuju mladima da se uvek aktiviraju na ovaj način, čak i ako pandemija virusa nije aktuelna na način na koji je bila 2020.
- Nekoliko penzionera baš nije imalo nikoga i značilo im je da im se neko nađe i pomogne im. Da imaju osećaj da ih društvo nije zaboravilo. Zajednica je podbacila i u toj krizi koju je izazvala bolest. Bar u mom naselju je meni delovalo da nema sloge – kaže Bojan.
Marko je poručio vršnjacima da obavezno volontiraju, jer nema plemenitije stvari od pomaganja drugome. A Bojan je dodao da je volontiranje odlična stvar pogotovo ako možete da pomognete nekome kome je pomoć preko potrebna.
- Vreme je takvo da smo se otuđili jedni od drugih i volontiranje može da nam probudi osećaj humanosti koji smo počeli da gubimo – zaključuje Bojan.
Iskustva volontiranja su različita, jer sa jedne strane volonterke Crvenog krsta objasnile su kako izgleda volontiranje i prilagođavanje cele jedne velike organizacije kriznoj situaciji i koliko je Crveni krst pomogao kao mreža volontera kako ljudima, tako i institucijama. Dok su sa druge strane Bojan i Marko isticali iskustvo njih kao pojedinaca, kako je izgledalo organizovanje pomoći na lokalnom nivou iz njihovog ugla i kako su se oni osećali dok su pomagali ljudima. U oba slučaja, volontiranje pruža veći osećaj pripadnosti zajednici i budi osećaj humanosti u pojedincima. Da li pomagali u okviru neke organizacije, ili samoinicijativno kao pojedinci, nagrada koju svako dobija time je osećati se kao superheroj zajednice, a uz to možete upoznati razne ljude i steći nova iskustva i znanja.
