Nas studente, između ostalog, čovek može razlikovati po mnogo čemu. Generalizacije često nisu najtačnije, jer je upitno koliko na osnovu nekoliko pojedinačnih iskustava doneti konačan zaključak koji važi uvek, za svakoga i svugde. Ali studenti su zaista jedna skupina ljudi koja je specifična i u studentskom životu je dozvoljeno sve. Pa i generalizacije. Stoga verujem da studente možemo generalizovati i po njihovom pristupu najtežim ispitima:
Foto: NajStudent (AdobeStock)
Sa jedne strane imamo one malobrojne koji najteže ispite rešavaju odmah. Njihova percepcija je kampanjcima i onim putnicima linije lakog otpora nerealna, čudna, neshvatljiva i, u najmanju ruku, mazohistična. Zašto bi pobogu neko rizikovao uslov, budžet i/ili stipendiju spremajući ispit za koji ti treba dve svetlosne godine da ga stvarno skapiraš, a i tada postoji realna mogućnost da izvučeš pitanje koje si baš nešto mršavo i traljavo spremio i da padneš. Ali ako pokušamo da stanemo u njihove cipele, shvatićemo da je ta percepcija potpuno logična i racionalna – nepisano je pravilo da kada spremamo ispite, često ona teža pitanja ostavljamo „za kraj“. I još češće taj kraj bude dan pred ispit, kada već bude kasno te izlazimo na ispit nadajući se da ta pitanja neće baš mene zapasti. Isto je i sa teškim ispitima. Da ne bismo došli u situaciju da se u oktobru borimo sa najtežim ispitom (od kojeg nam zavisi mnogo toga) što u nama, normalno, izaziva stres i odražava se na psiho-fizičko zdravlje – ovi studenti biraju da ove ispite spremaju odmah i, samim tim, imaju više prilika da ga polože.
Druga grupa studenata čim pogleda literaturu kaže – sa ovim ću da diplomiram. I tu se priča završava. Oni najteži ispit polažu onda kada više nema šta drugo da se polaže.
I treća grupa studenata je ona koja u startu stvara averziju prema predmetu i formira uverenje da je ispit jako težak, jer je neko drugi „pustio buvu“ da je profesor namćor, da je literatura u rangu Platonovih dijaloga, da ga je nemoguće položiti itd... Ovi studenti nisu toliko isključivi da momentalno odluče da će im to biti poslednji ispit (iako nije isključena ta opcija), ali ga odlažu poprilično dugo. Uče ga predugo, iz roka u rok, ali nikada nisu potpuno spremni i najčešće kada ga polože, to je na sreću i da – zamrze ga i nastave da šire buvu o težini ispita narednim generacijama i tako taj začarani krug ide u beskonačnost.
Bilo da ste deo prve, druge ili treće skupine, jedno treba da znate – spremanje najtežeg ispita nikada nije prijatno, nikome. Nisu studenti iz prve grupe nisu ništa pametniji od studenata iz druge i treće grupe. Na kraju krajeva, svi na kraju polože taj ispit. Ono što pravi razliku jesu naša uverenja i strategija. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da su me u spremanju teških ispita, više kočila moja uverenja da je to teško, izazvana komentarima iz okruženja, a najmanje sadržaj koji sam spremala i profesori koji su bili „namćori“.
Nakon prvog teškog ispita, protraćenog vremena, energije i novca koji sam bacala na prijavu ispita, a nisam izlazila jer nisam bila sigurna, shvatila sam da postoji pet ključnih koraka koji su presudni u rešavanju najtežih ispita na mnogo lakši način:
#1 Pomirite se sa činjenicom da ovom ispitu morate da posvetite više vremena i truda nego prosečnom ispitu.
Ukoliko vam je ispit težak, iz bilo kog racionalnograzloga (ne razumete materiju, literatura je obimna, niste bili redovni na predavanjima), za početak morate da se pomirite sa činjenicom da ćete morati da radite više nego inače. Nema pravila koliko je to vremena, samo zahteva posvećenost i kontinuitet. Ja sam uvek pristalica toga da je faktor sreće ultra uvažan i da se jako često ispiti mogu položiti na sreću, međutim, najteži ispit može biti izuzetak. Zahteva bar minimum znanja, a taj minimum zahteva ozbiljan trud. I zato, žao mi je – moraćete reći NE puškicama, učenju noć pred ispit, kofeinu u različitim oblicima i početi ... DANAS.
#2 Koristite pomoćne alate u skladu sa time da li ste vizuelni ili auditivni tip.
Po nekom nepisanom pravilu, uglavnom su najteži ispiti nerealno obimni i koliko god ih spremali, uvek postoji nešto što nismo stigli. Naravno, isto teško. Zbog toga oni najhrabriji donose odluku da pokušaju sa učenjem napamet (što nije baš moždano najlakša i vremenski najekonomičnija odluka), a neki drugi da se okreću pomoći sa strane. Za početak, razmislite koji ste tip ličnosti. Da li ste od onih koji prvo pamte šta piše na kojoj strani, kojom ste bojom nešto podvukli ili pak pamtite šta ste čuli na predavanju i reči kolege koji vam je prepričao neko pitanje? Ukoliko ste vizuelni tip, crtajte, povezujte, pišite na marginama asocijacije, pravite akronime koji nikome osim vas nemaju smisla (šta vas briga, bitno da zapamtite), npr. od početnih slova nekih nabrajanja napravite rečenicu iz svakodnevice koja je lako zapamtljiva. Ukoliko ste pak auditivni tip, razgovarajte sa kolegama, prepričavajte ono što ste razumeli, snimite se na telefon i preslušavajte snimljeno... Pokušajte teoriju da prilagodite onom tipu ličnosti kojem vi pripadate i biće vam lakše da pamtite složene stvari.
#3 Kontinuitet je bitniji od intenziteta – ne izlazite iz materije.
O kontinuiranom učenju je već bilo reči. Iako već spomenuto, ovde je od izuzetnog značaja. Složena, teška i apstraktna materija zahteva vreme da se „slegne“, da zaista razumete ono što ste naučili. Iz tog razloga ćete bolje rezultate postići ukoliko kontinuirano učite po malo, a dugo, nego mnogo, a kratko. Prosto, tako ćete se samo opteretiti i učenje će se svesti na učenje napamet i snalaženje.
#4 Ispit polažite i/ili učite parcijalno.
Često ovakvi ispiti daju mogućnost da se polažu preko kolokvijuma. Nažalost, još češće, mi bivamo lenji pa kažemo „ma odjednom ću“. Koristite svaku mogućnost olakšice. Ukoliko ne postoji mogućnost da polažete kolokvijume, sami sebi podelite literaturu i učite je po delovima. Ovo zahteva više vremena, ali će vam sigurno pomoći da ispit na kraju držite u malom prstu.
#5 Nemojte biti strogi prema sebi.
Mi studenti smo skloni, kada zapne u učenju, da sebe nazivamo pogrdnim imenima. Ne, niste glupi i da, apsolutno jeste za fakultet. Neki ispiti su prosto teži od drugih ispita. Kao što, kada rešite lak ispit, ne govorite Ja sam najbolji/lja na svetu, sve znam da uradim kako treba, tako ni u slučaju teških ispita nemojte govoriti Ja sam užasan/na, ništa ne znam da uradim kako treba. Vaši ispiti nisu odraz vaše inteligencije.
Bilo da ste kampanjci ili najorganizovaniji studenti na svetu, budite sigurni da je boljka zvana najteži ispit univerzalna i da je to nešto kroz šta svaki student prolazi. Ovo su mali koraci koji vam mogu pomoći da se približite toj dugoočekivanoj oceni u indeksu, ali najveće korake najdužim putem ipak morate napraviti sami.
Srećno!
