Prilagođeno pisanje (transkripcija) i izgovaranje imena iz stranih jezika

Ponekada iz nedostatka bolje, domaće reći, a nekada iz navike, koristimo već čvrsto uvrežene tuđice. Naš jezik kao i mnogi drugi pretrpeli su određena "prilagođavanja" drugim jezicima time što su preuzete reči iz stranih jezika ili smo ih prilagodili našem izgovoru. Upravo zbog ovoga postavljena su pravila pri pisanju i izgovaranju stranih reči i izraza. Iako je ovo široko rasprostranjena navika, treba biti umeren i koristiti domaću reč kada god ona postoji.

 

Foto: Pixabay

Reči koje već učestalo koristimo iz grčkog ili latinskog jezika i na koje smo već navikli, pišu se onako kako se izgovaraju. To su uglavnom imena nauka i naučnih oblasti, ali i mnogo drugih: Olimp, Cezar, biologija, hirurgija, itd.

 

Kada su drugi "živi" jezici u pitanju, postoje malo strožija pravila. Naime, zajedničke imenice i pridevi pišu se onako kako se izgovaraju u jeziku iz kojeg su preuzete uz neophodno prilagođavanje našem pismu (npr. naš jezik ne poznaje slovo w, pa se ono u većini slučajeva izgovara kao v). Te pozajmice su već dobro poznate reči poput: gulaš, ambalaža, intervju, korner, ofsajd, duet, bas, bife, šofer, kompjuter i mnoge druge.

 

Vlastita imena iz stranih jezika

Vlastita imena iz stranih jezika u srpskom jeziku pišu se na dva načina:

• Prilagođeno pisanje ili transkripcija - primenljivo i u ćirilici i u latinici.
• Izvorno pisanje - primenljivo samo u latinici (Shakespeare, Newton, Casablanca), u tom slučaju se u zagradi piše kako se ime izgovara, i to kad se pominje prvi put;

 

U izuzetnim sličajevima moguće je i u ćiriličnom tekstu napisati strano ime u izvornom obliku latinicom. To se dešava kada, na primer, ne znamo kako se to ime čita pa ga stoga ne možemo transkribovati. Izvorno napisanom obliku imena se mogu dodavati padežni nastavci.

• S crticom - u ćiriličnom tekstu, padežni nastavak se odvaja crticom i piše se ćirilicom.
  Kralj Lir je jedno od najboljih Shakespeare-ovih dela.
• Bez crtice - u latiničnom tekstu, padežni nastavci se pišu zajedno s imenom. Ono najčešće ne menja svoju grafiju, međutim, ako se osnova imena završava izgovornim i ili k, dodaje se poziciono j, odnosno glas k se obeležava slovom k, ako originalna grafija tu ima neko drugo slovo: Shakespeareov, Johnov, Lavoisierov, Petöfi ali Petöfijev, Casablanca ali Casablanke, Columbia ali Columbije, itd.

 

Imena mnogih stranih gradova, zemalja i druga geografska imena pišu se fonetski i ćirilicom i latinicom ako su već dugo prilagođena duhu našeg jezika, na primer: Njujork, Beč, Venecija, Mađarska, Rim, Solun itd.

 

Pravila transkripcije

• Transkripcija se naziva još i fonetsko pisanje zato što je izgovor stranih imena prilagođen pre svega našem glasovnom sistemu. Ne oponaša se izvorna fonetika - [keln] a ne [køln] (Köln), [minhen] a ne [mʏnçən] (München) - zato što u srpskom jeziku ne postoje nemački glasovi [ø] ili [ʏ]. Često se dešava da se naša transkripcija dosta razlikuje od izvorne fonetike datog jezika. Pravila transkripcije ne teže da što vernije prenesu izgovor nekog imena na stranom jeziku - to bi bio uzaludan napor, jer mnogi jezici imaju artikulacionu strukturu veoma različitu od srpskog jezika. Za naš jezik važe druga merila.
• Usvojeni i ukorenjeni oblici se ne menjaju, čak i ako odstupaju od uobičajenih pravila transkripcije. U tu grupu spadaju imena država i geografskih pojmova kao što su Finska, Egipat, Kina, Japan, Indija, Ognjena zemlja, Bukurešt, Temišvar, Beč, Nemačka, ili lična imena kao što su Magelan, Galilej, Isak Njutn, Džordž Vašington, Bordžija i sl.
• Pravila transkripcije često se dosta razlikuju od izvornog izgovora iako se teži da se oslanjaju na izvornu glasovnu strukturu. Tako imamo Volgograd iako bi približnije originalnom izgovoru bilo Valgagrat, Oklahoma umesto Ouklehouma, Gordon umesto Godn, Vasko da Gama umesto Vašku da Gama, Van Gog umesto Fan Hoh, Ibanjez i Zapata umesto Ibanjes i Sapata i dr.
• Međusamoglasničko j je obavezno u svim imenima i pozajmicama iz svih stranih jezika, prema pravopisnim pravilima srpskog jezika (ija, ije, iju), a udvojeni suglasnici se prenose kao jednostruki: Dijaz, a ne Diaz, Lijež, a ne Liež, Alah, a ne Allah, Muhamed, a ne Muhammed. Ovo pravilo ne važi samo kod složenih reči, obično na granici prefiksa i osnove.
• Ne primenjuje se gramatičko prilagođavanje završetaka imena. Međutim, ženska imena često odstupaju od ovog pravila tako što se dodaje završno -a i drugi nastavci (Brižita umesto Brižit, Sabina umesto Sabine, Žaklina umesto Žaklin, Šampanja umesto Šampanj itd.) ili ostaju nepromenjena u nominativu, a u padežima se dodaju srpski nastavci, naročito u dativu i prisvojnom pridevu: Agnes-Agnesi-Agnesin, Ketrin-Ketrini-Ketrinin i sl. Sistemska adaptacija se strože primenjuje kad su u pitanju slovenska imena.

 

 

Izvor: www.vokabular.org