Kada nam je nešto važno, u nama se javlja neki čudan pokretač, drajv, koji nas gura napred kako bismo došli do nekog svog cilja. Ipak, na tom putu postoji mnogo faktora koji mogu da ga uspore, ili čak u potpunosti ugase. Neobično, da, ali i to se dešava. Pravo pitanje je, zbog čega je to tako?
Foto: Startuj.infostud.com (Shutterstock)
Zbog čega gubimo motivaciju na poslu koji je do juče bio posao naših snova? Sa nama na ovom svetu živi i pet ubica motivacije na poslu, a oni se zovu:
1. Repetitivan rad
Kada svakoga dana radimo isto, u isto vreme, na istom mestu, istom dinamikom… To vremenom prerasta u rutinu. A rutinske stvari se često rade bez velike posvećenosti i žara, prosto radiš ih jer se tako rade i znaš da treba da ih uradiš. Tokom takvog rada, naša kreativnost je na “sleep” režimu, sve je predvidivo i u takvim uslovima se i ti sam isključuješ i ne razvijaš. Ovakav rad može da ti prija na neko vreme (jer osećaš da znaš šta radiš), ali u jednom momentu ćeš zastati i reći, hej, mislim da ovo nije ono što sam želeo, želim da radim nešto što ne znam savršeno jer znam da jedino tako i ja mogu da rastem.
Ukoliko tvoj opis posla zahteva repetitivan rad, vrlo je važno da osvestiš opasnosti koje on nosi sa sobom i da ubaciš neke male promene koje će napraviti razliku. To može biti istraživanje kako on može da se unapredi, promena vizuelnog dela posla (npr. ako su u pitanju tabele sa ubacivanjem podataka, promeni im oblik, formu, napravi da budu bolje/lepše nego juče), odvoj vreme za učenje novih stvari, promeni prostor u kojem radiš i dodaj svoje lične male rituale.
2. Odsustvo priznanja/nagrade
Koliko god bio siguran u sebe, svaki čovek voli da dobije pohvalu za svoj rad i nagradu koja mu sleduje. I ne samo da voli, priznanje za rad i nagrađivanje dobrog i rada i rezultata nas motivišu da radimo još bolje i stvaramo još bolje rezultate. Kada oni izostanu, motivacija uzročno posledično kreće da opada. I stvara se onaj osećaj, pa zašto se ja toliko trudim kada to niko ne primećuje? Da li ja uopšte radim dobro?
Vrlo je važno da poslodavci prepoznaju momenat kada je vreme za nagrađivanje. Najposvećeniji zaposleni su oni koji imaju neki “boost”. Pogrešno je uverenje da ono mora da košta - da, novčana nagrada bi trebalo da sleduje za nečiji dobar rad, ali pohvala licem u lice i pohvala pred timom za uspešan rad ne košta ništa, štaviše, može da ima samo pozitivan uticaj na druge zaposlene da budu još bolji, a pohvaljenom članu tima daje osećaj lične vrednosti i njegovog rada kao validnog i prepoznatog.
Izostanak priznanja/nagrade od strane poslodavca je najveći ubica motivacije kod zaposlenih. Nismo roboti, a i da jesmo, bilo bi nam potrebno da napunimo baterije. Pazi da ne prepoznaš prazne baterije prekasno.
3. Osećaj “sam protiv svih”
21. vek je, krajnje vreme je da priznamo da posao nisu samo radni zadaci. Posao čine kolektiv, kultura kompanije i radni zadaci. Kada se posao svede samo na izvršenje zadataka, a izostane pripadnost timu, to stvara osećaj nepripadnosti i na duže staze se nećemo osećati lepo na poslu i shvatićemo da to nije mesto za nas. Jedna od osnovnih Maslovljevih ljudskih potreba je potreba za pripadnošću. Ako smo sami u grupi, to prosto neće biti to.
Takođe, treba da normalizujemo da isforsirani tim bildinzi nisu obavezni, već da kod zaposlenih treba probuditi želju da istim prisustvuju i to je full-time posao menadžmenta kompanije. Ipak, to je dvosmerna ulica, i to zahteva angažman i sa tvoje strane - i ti treba da želiš i potrudiš se da budeš deo kolektiva. Da li će to biti neobavezan chit chat sa kolegama na poslu ili van posla (postoji mnogo primera gde su ljudi na poslu zaista razvili prava prijateljstva, kada su se razumeli i delili ista interesovanja i vrednosti) ili prisustvo timskim druženjima, sve to utiče na izgradnju kolektiva u pravom smislu te reči i građenje jedne organizacione i timske kulture.
Još jedan okidač za osećaj nepripadnosti i onaj unutrašnji glas “ja sam sam protiv svih” je kada se osećaš kao da se tvoj glas uopšte ne čuje. Tvoje ideje nisu prihvaćene (a nekada ni saslušane), tvoje sugestije nisu uvažene i od tebe se traži da prosto radiš svoj posao kako se oduvek radilo. Kompanije bi više trebalo da slušaju zaposlene koji imaju sugestije koje bi mogle da unaprede posao. Čak i ako te ideje nisu moguće u tom trenutku, vrlo pažljivo bi to trebalo predstaviti “game changer-u”, da iz tog razgovora svi izađu sa osećajem uvažavanja.
4. Rad bez veće svrhe
Kada posao koji radiš nije posao koji može da promeni nešto i to što radiš nije u skladu sa tvojim vrednostima, kada prepoznaješ da tvoj potencijal nije u potpunosti iskorišćen i da radiš nešto što bi mogao da radi “svako”, a ti znaš da možeš mnogo više, posle nekog vremena ćeš shvatiti da to što radiš prosto nema smisla.
Vratimo se na Maslovljeve ljudske potrebe - iako poslednja u hijerarhiji, potreba za samoostvarenjem je i dalje tu. I kada čovek ispuni sve potrebe, fiziološke potrebe, potrebe za sigurnošću, pripadnošću i uvažavanjem, njemu će u jednom momentu biti potrebno i da se (samo)ostvari. Da i on sam zna zašto radi to što radi.
Najvažnije je da budeš iskren prema sebi - da li ti znaš koja je svrha tvog posla? Da li je proizvod tog rada ono čime si ti zadovoljan? Na ovo ne postoji univerzalan odgovor, jer je za svakoga njegova svrha drugačija. To je individualno i samo ti možeš da prepoznaš da li si na mestu koje može da menja stvari koje su tebi važne. Isto tako, da iskomuniciraš sa svojim poslodavcem o svojim ciljevima. Dobar poslodavac će želeti da ostvariš i svoje lične ciljeve, a ne samo profesionalne, ali on to ne može da zna ako mu ne kažeš (da, još uvek kao čovečanstvo nismo došli do nivoa čitanja misli).
5. Stres u produženom trajanju
Poslednje, ali nikako manje važno je stres koji traje i traje i traje… Sve gorepomenuto, haotičnost, nesigurnost i polovična/nejasna zaduženja nas bacaju u stres i vremenom, iz ljubavi prema sebi, čovek će reći, meni je moje zdravlje najvažnije (jer stres utiče i na mentalno i na fizičko zdravlje) i počeće ili da radi ili mnogo slabije nego ranije ili će prosto otići ako se stvari ne promene.
Ti moraš da prepoznaš koji su ti okidači stresa. Da li su oni eksterni ili interni? Šta je ono što ti budi taj osećaj? I najvažnije od svega - da li je rešivo?
Motivacija je zaista nepresušan izvor za diskusiju i tumačenja. Ona će postojati ako nam je nešto važno i ako drugi prepoznaju i poštuju ono što je nama važno. Održavanje motivacije (a posebno vraćanje motivacije) je ozbiljan posao i za tebe kao zaposlenog (ili, zašto da ne, kao studenta) i za tvog nadređenog. Kada prepoznaš prve znakove pada motivacije, vrati se na početak - Zašto sam ovo započeo? Zašto sam želeo da radim ovaj posao ili da upišem ovaj fakultet?
Pad motivacije ti je dobar pokazatelj da neka tvoja potreba nije ispunjena. Razmisli da li možeš da je ispuniš na drugi način ili si prerastao svoje nekadašnje potrebe i sada su ti važne neke druge stvari (i to je ok).
I da, nikada ne dozvoli da te ubede da su tvoje potrebe “previše”. Možda su previše za mesto na kojem se nalaziš, ali nisu previše za svet u kojem živiš. Ako je tako, pronađi mesto za sebe gde ćeš moći da ih ispuniš. Ali, ne zaboravi da i najkompleksniji problemi imaju svoje rešenje. Nekad možeš sam, nekada ti je potrebna pomoć. Popričaj iskreno sa svojim nadređenim o stvarima koje te muče, kako biste pronašli najbolje rešenje. A ti ćeš znati da li je ono najbolje i za tebe.
