“Sto ljudi - sto ćudi” - izreka je naših starih koja nam od davnina poručuje da je svaki čovek jedinstven sam po sebi. Ali - da bi tih sto ljudi funkcionisalo zajedno u jednom zajedničkom sistemu ili prostoru, oni moraju da pronađu zajednički jezik ili kompromis.
Foto: Startuj.infostud.com (Shutterstock)
Pluralizacija mišljenja je pokretač našeg društva. Naše mišljenje je samo naše, oblikovano jedinstvenim vrednostima i životnim iskustvima. Čovekova prirodna potreba je da bude u pravu, te da se grupiše sa onima koji njegovo mišljenje dele.
Biti u pravu i/ili biti u miru
Mi smo kao vrsta prilično osetljivi na situacije u kojima nismo u pravu, ili u kojima nam neko govori da nismo u pravu. Mi težimo da stvorimo koherentni, usaglašeni pogled na svet kako neka naša ponašanja (ili stavovi) ne bi kod nas izazivali „kognitivnu disonancu“. Kada se to desi, mi težimo da tu vrstu neprijatnosti umanjimo - bilo promenom svojih stavova ili, češće, izbegavanjem suočavanja sa argumentima koji ne idu nama u prilog. Iz svega ovoga proizilazi da osoba koja ima drugačije mišljenje od našeg može kod nas da izazove preispitivanje naših stavova i uverenja, pa je svakako lakše (ali ne i bolje!) izbegavati dijalog sa takvom osobom - navodi za Startuj.com dr Vladimir Mihić, profesor na Odseku za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Dijalog nam je neophodan kako bismo iz mnoštva različitih mišljenja izvukli jedno konstruktivno rešenje za obe strane koje imaju u potpunosti različito mišljenje.
Na ovu temu naša sagovornica bila je i Tanja Todorović, studentkinja doktorskih studija i asistentkinja na Odseku za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kako navodi:
Danas se termin “dijalog” koristi za opisivanje razgovora između dve ili više osoba, često sa ciljem razumevanja, rešavanja problema ili deljenja perspektiva. Za dijalog je potrebna otvorenost i spremnost da se iz neutralne pozicije čuje druga strana, bez predrasuda, unapred određenih etiketiranja i osuđivanja sagovornika. Za dijalog je pre svega potrebno da umemo da slušamo drugog, ne samo da namećemo svoju perspektivu.
Šta se dešava u situaciji kada se “ne čujemo”?
Gde je granica između konstruktivne razmene mišljenja i ličnog napada na neistomišljenika?
Kako govori dr Vladimir Mihić: U psihologiji je poznato da je negativne komentare uvek bolje usmeriti na ponašanje umesto na osobu. Isto tako, kada u dijalogu skrenete pažnju sa argumenata druge strane na neke njihove lične karakteristike ili na njih kao osobu, onda je dijalog otežan, ako ne i u potpunosti jalov. Diskusija uvek treba da ide u pravcu suočavanja mišljenja, a ne ličnih napada pošto ovi drugi ne mogu dovesti do zadovoljavajućeg rešenja ni za jednu od strana.
Ukoliko su obe strane iskrene u dijalogu, vrlo često spontano dolazi do promene sopstvene pozicije ili korigovanja i brušenja iste. Ipak, dovoljno je da jedna strana ne bude otvorena i da negira neke čak faktičke i evidentne stvari, i tu je dijalog skoro nemoguć. Nekada nije reč o tome nužno da se drugi menja, već da se prihvati zajednička istina, kao početna tačka od koje idemo dalje. Svaljivanje krivice i preuzimanje odgovornosti su dve različite stvari, ako postoji pasivna agresija u razgovoru to takođe ne vodi konstruktivnom rešenju. Ipak, insistiranje na preuzimanju odgovornosti je jedini način kako zreli ljudi mogu da razgovaraju i žive zajedno. Ukoliko ne postoji spremnost na to, ne treba ni ulaziti u razgovor, već se udaljiti ili raditi na radikalizaciji odnosa dok se ne uvide suštinske greške. Nekad je potrebno jednostavno okrenuti drugi list, ako vidimo da nema promena. Nekada su, na žalost, podele nužne - govori Tanja Todorović.
Vi imate pravo da iz takvog dijaloga izađete ako vas negativne emocije preplave pošto posledica tihe emocija može biti mnogo teža nego što je povlačenje iz takve vrste razgovora - podcrtava dr Mihić.
Koji je prvi korak za uspostavljanje dijaloga u situaciji jakog neslaganja?
Potrebno je ubediti sagovornika da ne treba da nas percipira kao neprijatelja nego kao neistomišljenika koji uvažava tuđe stavove iako se ne slaže baš uvek sa njima. Rešavanje konflikata je, u stvari, zajednički cilj obe strane i može se dostići samo ako su obe strane spremne da rade na dostizanju tog cilja. Ako jedna od strana ostaje u uverenju da su ustupci drugoj strani neprihvatljivi pošto je ona „neprijatelj“, onda je dijalog otežan ili potpuno nemoguć. Razumevanje pozicija druge strane je nužno kako bismo znali na koji način da sa njom razgovaramo i na koji način mislimo da treba ići u pravcu rešenja problema. Dok god je ta početna pozicija nešto što je nama prihvatljivo i razumljivo (bez obzira da li se sa njom slažemo), dijalog je moguć - govori dr Mihić i nadovezuje se:
Ako ipak uvidimo da je nemoguće osobu pomeriti sa početnih stanovišta i da je njena potreba da se brani od vaših argumenata prejaka, uvek je pametnije povući se iz dijaloga. Ali, dijalog može biti nastavljen (i nekada i mora) ako se obema stranama da neko vreme da procesuiraju informacije koje su dobile. Svakako, dobar je savet, kada dođe do privremenog zastoja u dijalogu, pokušati sa drugom stranom ostvariti neku drugu interakciju koja neće podrazumevati razmenu argumenata na teme oko kojih se ne slažemo.
Da li je dijalog moguć ako nijedna strana nije spremna na kompromis?
Ukoliko nijedna strana ne ulazi u dijalog sa uverenjem da je kompromis moguć, onda se postavlja pitanje čemu taj dijalog. Ako želimo da nađemo rešenje zajedničkog problema, onda se kompromisi moraju naći, uz poštovanje početnih pozicija svih strana u konfliktu - navodi dr Mihić, a Todorović se nadovezuje:
Dijalog nema smisla ako ni jedna strana nije spremna na kompromis. On takođe nema smisla ukoliko jedna strana stalno popušta, dok druga nastoji da nametne svoju istinu. Jasno je da će se tako stvoriti jedan nepravedan odnos, i da će pre ili kasnije doći do razilaženja ili urušavanja, jer u suštini svakom biću je potrebno makar minimalno priznanja i slobode da bi mogao da nastupa kao autonomna jedinka vredna da se njene reči čuju.
Da li je moguće obnoviti dijalog u poodmakloj fazi sukoba?
Kao idealista uvek verujem u mogućnost pomirenja, ali isključivo pod jednom premisom - da su obe strane spremne da ustuknu i da se postigne kompromis. Nije u redu da jedna strana stalno trpi i daje, da bi svet funkcionisao ponekad je sukob nužan i mora doći do radikalizacije odnosa. Ukoliko druga strana nije spremna da prihvati i čuje onoga ko vapi da kaže, uzaludna je pomisao na obnovu dijaloga koji nikada nije ni postojao. Ako se jednoj strani ne da realni ili medijski prostor, ne možemo govoriti o minimumu uslova za dijalog. Permanentna represija, nipodaštavanje i omalovažavanje onih koji ne misle identično kao mi je kao pritiskanje ekspres lonca koji je pitanje kada će preliti. Posle toga se može „raditi“ na dijalogu, ali je mnogo teže, posebno ako se nije preuzela odgovornost za sve što je prethodno učinjeno - zaključuje doktorantkinja filozofije Tanja Todorović.
Kontekst
U trenutku pisanja ovog teksta, svi fakulteti i univerziteti u Republici Srbiji su u blokadi. Studenti, zajedno sa većim delom svojih profesora protestuju, a njima se pridružio i veliki broj srednjoškolaca, kao i slobodnih građana.
Dana 22. decembra 2024. godine u Beogradu (Slavija) održan je protest, a prema informacijama Arhiva javnih skupova okupilo se oko 100.000 građana. Time je ovaj protest postao najveći protest ikad održan u Srbiji, jer se okupilo više ljudi nego u najkritičnijim momentima Republike Srbije, 5. oktobra 2000. godine.
Sve informacije o zahtevima i aktuelnostima studentskih protesta mogu se pronaći na zvaničnom Instagram profilu studenti_u_blokadi.
