Koliko smo puta čuli u razgovoru sa drugim ljudima (a i sami smo često donosili sud) da se komentariše nečija „pamet“. To koliko je neko pametan ili ne, podlegalo je raznim kriterijumima. Za neke od nas pametan je onaj koji je načitan i/ili obrazovan, a za neke druge je to mogućnost snalaženja u bujici svakodnevnih problematičnih situacija. Međutim, u psihologiji se termin „pamet“ pominje kao inteligencija a naučnici su u ovom polju imali veliki problem u definisanju šta je to što nas čini intelignentnima i u kojim to životnim sferama se inteligencija najočiglednije manifestuje.
Foto: Pixabay
Definicija inteligencije je nastala od latinskih reči inter što znači “među” i legere u prevodu “brati, skupljati”. Sklapanjem ova dva pojma i njegovim uopštavanjem dolazimo do značenja - uviđati međuveze ili međuodnose u pojmovima sa kojima se susrećemo i na osnovu kojih gradimo predstavu o svetu koji nas okružuje. Inteligencija predstavlja jednu od najispoljenijih dimenzija ličnosti pomoću koje se mere individualne razlike.
Tokom istraživanja ovog pojma postojale su dileme da li je inteligencija sposobnost rešavanja novih problema i snalaženje u novonastalim situacijama ili je to sposobnost apstraktnog razmišljanja, razumevanja uzroka i posledica nekog problema, sposobnost razlikovanja bitnog od nebitnog, sposobnost učenja i prilogođavanja nekom zadatom cilju. Dok su neki inteligenciju videli i kao sposobnost lakog i brzog učenja i sticanja novih sposobnosti.
Vrste inteligencije
Postoje tri osnovne kategorije inteligencije:
- Apstraktna ili verbalna inteligencija koja obuhvata mogućnost pojedinca da se koristi pojmovima i terminima (rečima), da uviđa njihovo značenje i da ih funkcionalno kombinuje.
- Praktična inteligencija koja podrazumeva spretnost u rukovanji predmetima i stvarima u sredini u kojoj živimo (manipulativne sposobnosti), i mogućnosti psihomotornog reagovanja u problemskim situacijama.
- Socijalna inteligencija koja kategoriše umešnost u interakciji sa ljudima.
Još jedna stavka koja je mučila psihologe bila je šta utiče na razvoj inteligencije. Vremenom su razvijene teorije da je jednim delom zaslužan nasledni faktor, ali ne ono što smo samo genetskim materijalom dobili od roditelja već i sve ono što su nam oni tokom odrastanja pružali u intelektualnom smislu. I kao drugi deo, takođe veoma značajan, su faktori sredine u kojoj živimo i koji su kao druga polovina uticaja veoma značajni pogotovo u periodima odrastanja kada sredina ima veći uticaj na nas (škola, društvo...). Precizna procena koji je od ova dva faktora jači, nije moguće odrediti. Ali ono što se sigurno zna je da ova dva faktora deluju kumulativno i da bilo koji od njih ne može da odigra presudnu ulogu u odnosu na drugi (ni najpovoljnija sredina ne može od osobe sa deficitom inteligencije da stvori čoveka natprosečne inteligencije). Inteligencija se mnogo brže razvija u prvim godinama života kada spoznajemo svet (i njegove sastavne elemente). Razvoj inteligencije se završava sa stupanjem u zrelu dob (18-25 godine života), a kasnije se samo obogaćuje obim znanja.
Kako merimo inteligenciju?
U procenjivanju inteligencije se uzima u obzir više sposobnosti, s obzirom na to da je inteligencija veoma kompleksna psihološka funkcija. I oko ovog je, takođe, bilo rasprave među psiholozima te se kalkulisalo oko raznih mogućnosti. Današnja psihologija priznaje dva faktora. Gfaktor - opšta sposobnost ličnosti tj. generalni faktor i S faktor – faktor specifičnih sposobnosti tj. specifični faktori. Na ovaj način se izbegava da se pomoću jedne osobine i manjka svih ostalih odredi stepen inteligencije koji ne bi odražavao realnu sliku. Shodno tome bitno je uključiti sve bitne faktore (kao što su svest, opažanje, mišljenje, pamćenje) i tada govorimo o prosečnoj inteligenciji sa eventualnom posebnom nadarenošću za neku određenu sposobnost.
Foto: NajStudent (AdobeStock)
Kliničko testiranje inteligencije predstavlja grubu procenu psihologa o intelektualnoj razvijenosti pojedinca. Zasniva se na proceni raznih sposobnosti - bogatstvu rečnika, razumevanju apstraktnih pojmova, sposobnosti razlikovanja bitnog od nebitnog, nivou školskog i opšteg znanja u odnosu na edukaciju i sredinu iz koje potiče, sposobnost rasuđivanja i drugo.
Inteligencija se meri i posredstvom testova koji je prilagođen godinama ispitanika, a rezultati predstavljaju koeficijent inteligencije tj. IQ. Ovakve testove mogu sprovoditi samo stručna lica.
Koeficijent inteligencije (IQ)
Koeficijent inteligencije (količnik inteligencije, kvocijent inteligencije, IQ) je numerički prikaz stepena razvijenosti inteligencije tj. predstavlja razliku između mentalnog i kalendarskog uzrasta. Izračunava se po formuli:
Kod odraslih ljudi koeficijent inteligencije ne zavisi više toliko od uzrasta, već predstavlja meru relativne razvijenosti inteligencije pojedinca unutar polja koje se ispituje i za koju je test standardizovan. Za odrasle, vrednost IQ-a se predstavlja na Gausovoj krivoj sa središnjom vrednošću (prosečnim IQ-om) od 100 i standardnom devijacijom od 15 ili 16.
U zavisnosti od rezultata testa i vrednosti IQ-a, visina inteligencije se može podeliti na:
- Visoko natprosečna inteligencija (potencijalni geniji, IQ viši od 140)
- Natprosečna inteligencija (IQ između 111-120)
- Prosečna inteligencija (IQ je između 90-110)
- Ispod prosečna inteligencija (IQ je između 70-89)
Vrednosti inteligencije ispod 70, u zavisnosti od uzroka deficita (tj. nastalim od rođenja ili stečenim kasnije), predstavlja mentalnu retardaciju (oligofrenija, duševna-mentalna zaostalost, slaboumnost), koja se dalje deli:
- Laka duševna zaostalost ili debilnost (IQ je između 50-69)
- Umerena duševna zaostalost ili lakša imbecilnost (IQ je između 35-49)
- Teška duševna zaostalost (IQ je između 20-34)
- Duboka duševna zaostalost ili idiotija (IQ je ispod 20)
Osobe koje imaju IQ 148 ili veći mogu postati članovi Mense, međunarodne organizacije koja okuplja natprosečno inteligentne ljude. Ljudi sa ovim koeficijentom inteligencije spadaju u 2% najinteligentnijih ljudi na svetu.
Primeri nekih testova inteligencije:
