Još u Nišu, na velikom protestu pod nazivom “Studentski edikt”, studenti su najavili sledeći veliki skup u Beogradu - 15. marta pod nazivom “15. za 15”. U glavni grad Srbije, studenti su pozvali sve građane u borbi za ispunjenje studentskih zahteva.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Kako su dočekivali goste iz Beograda, tako su i pošli u goste - peške i dostojanstveno. Već od 8. marta, korak po korak, studenti sa svih tačaka u Srbiji prešli su kilometre za pravdu, osvajavši srca svakog običnog čoveka i domaćina kroz čije su malo i veliko mesto prošli.
Svi smo i znali i svi su znali gde ćemo biti u subotu 15. marta, da zajedno odamo poštu tragično nastradalima na Železničkoj stanici u Novom Sadu - u srpskoj prestonici.
Dan pre #ZaBeograd
U želji da dočekamo “oslobodioce” koji su prethodnih dana pešačili Srbijom, ali i iz straha da sutradan možda nećemo moći da uđemo u Beograd, drugarica i ja smo bukirale smeštaj i u prestonicu se uputile u petak 14. marta.
Naš plan je već uveliko bio dogovoren, kada smo saznale da se u petak i subotu otkazuju sve vozne i autobuske linije ka Beogradu. Kako je to, u neku ruku, bilo očekivano - studenti i građani su se vrlo brzo organizovali u operaciji “deljenje prevoza” - tako da smo i mi, kao i brojni drugi, na ovom putovanju imale društvo.
Nama su društvo u kolima pravile dve studentkinje - Dunja i Tijana, kao i profesor filozofije sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Dragan Prole. Mi iz ugla građanki, naše saputnice iz ugla studenata i profesor Prole iz ugla profesora, imali smo priliku da diskutujemo o aktuelnoj društvenoj situaciji na jedan sveobuhvatan i inspirativan način. Ako budu čitali ovaj tekst, volela bih da znaju koliko smo uživale u ovoj vožnji i delile mesto u našoj maloj Škodi sa tako velikim ljudima.
U Beogradu smo se vozili duže nego što smo putovali od Novog Sada do Beograda. Znali smo odakle i čemu gužva, pa nam ona nije smetala. Brzo smo se smestile i uputile ka centru grada gde se već okupilo na desetine hiljada građana u čast onih koji su prethodnih dana pešačili do prestonice. Kod Beograđanke smo stigle baš u trenutku kada su stigli studenti iz Niša.
Pogledale smo se i znale smo da mislimo isto - u vazduhu se osećala neopisiva energija. Euforija i uzbuđenje oko sutrašnjeg skupa se moglo opipati u vazduhu. Kako smo išle ka Terazijama, shvatile smo da je kolona građana sa dve strane puta kilometarska, kao i crveni tepih kojim će proći naši studenti.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
U narednim satima pristizali su studenti pešači, bajkeri, biciklisti i, dok su prilazili crvenim tepihom, nama je bilo čarobno, a nisam sigurna da mogu da pronađem reč kojom bih opisala (ili pretpostavila) kako su se oni sigurno osećali. Gotovo svi su bili u suzama, neki su od šoka izazvanog dočekom nemo gledali, neki su se smejali, ali sam sigurna da su svi pomislili - bilo je vredno svakog bola u nogama i leđima.
Više od 45 minuta smo aplaudirali prolasku studenata kroz “kraj” crvenog tepiha. Nisam imala pojma da ih ima toliko. A bilo ih je na hiljade.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Bilo mi je teško da sklonim pogled od nogu pešača koji su prolazili pored mene. U zavojima, sa patikama u rukama, u papučama, na štakama, svi su stigli do cilja i svaka im čast na tome.
Pomislila sam, ako je večeras ovako, šta će tek biti sutra?
Sutra - dan koji se čekao
Osvanuo je dugoočekivani dan. Probudile su nas vuvuzele i pištaljke sa ulice. Iako su skupovi sa raznih tačaka u glavnom gradu počinjali od 12:30h, rano jutro je već najavljivalo da će ovo biti “malo drugačiji” dan u Beogradu.
Jutrić, kafica pa blokadica, jedva smo dočekale da pođemo i mi.
Sa prozora smo videle reku ljudi koja se slivala Bulevarom kralja Aleksandra i na stotine srpskih zastava kojima su bili ogrnuti građani. Bilo je lepo.
Glavni skup je trebalo da bude kod Narodne skupštine, a naša polazna tačka od Pravnog fakulteta. Okitile smo se bedževima, u ranac smo spakovale sve ono što su nam studenti savetovali i - krenule.
Dok smo šetale, činilo se da je svaki ćošak Beograda polazna tačka. U jednom trenutku došle smo do Ustavnog suda i više nije bilo prostora ni za napred ni za nazad. Bila je velika gužva, ali ništa nije nagoveštavalo da bi moglo da dođe do problema.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Kada se kordon policije sklonio i raskrčio put ka Narodnoj skupštini, shvatile smo koliko ima policije. Najveći broj policije bio je oko Pionirskog parka u kojem su bili tzv. Studenti 2.0 iliti Studenti koji žele da uče (ko veli, ovi naši kao ne žele), kao i desetine traktora koji su u tom trenutku već bili razlupani. Nasuprot njima stajali su veterani 63. Padobranske brigade koji su transparentno stali uz studente i rekli da će im i na ovom skupu čuvati leđa.
Za razliku od drugih gradova i protesta gde se niko nije osećao nebezbedno, čitava atmosfera ispred Narodne skupštine odavala je utisak kao da bi možda nešto moglo poći po zlu.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Važno je napomenuti da su studenti uoči protesta u Beogradu rekli da ovo nije nikakav “dan D”, već miran skup kao i do sada, te da se 15. marta neće ništa završiti - blokade će se završiti onog trenutka kada se ispune studentski zahtevi. Ukoliko se desi bilo kakva naznaka nasilja, studenti će upaliti plave baklje, skinuti markere i studentski protest će biti završen.
Nedugo nakon što smo došli ispred Narodne skupštine, studenti su na mikrofon rekli da se protest izmešta na Slaviju. Rečeno - učinjeno. Mi smo se “preselile” na Slaviju, međutim, skup je bio toliko masivan, da dosta građana nije moglo ni da se približi Slaviji.
Mi smo imale to zadovoljstvo da smo uspele da se probijemo kroz masu i da čujemo obraćanja studenata, prosvetnih radnika, ali i predivan hor i program koji su pripremili za nas. U deonicama između obraćanja puštana je muzika i, dok sam gledala u ljude oko sebe, videla sam koliko smo svi željni promene, slobode, pravde i zajedništva. To je u meni budilo pomešane emocije - u istom trenutku sam bila jako srećna i jako tužna, ali i sigurna da će me svako ko je bio na ovom protestu razumeti.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
(Skoro) 15 minuta ćutanja
U 19:00 časova najavljeno je 15 minuta ćutanja za 15 žrtava, a od 20:00 časova najglasnija buka u Srbiji. U istom trenutku, gotovo neverovatno, zanemelo je na stotine hiljada građana. Ništa se nije čulo. U minutima ćutanja, nismo ni slutili koliko se ljudi nalazi oko nas. To smo saznali tek kada je CRTA objavila video iz drona, koji su vrlo brzo proširili brojni svetski mediji.
U 19:11 odjednom iz daljine je krenuo da se spušta ka nama zvuk pištaljki i neka nedefinisana galama. Pogledali smo se i bilo nam je čudno - ovo nije prvi put da se održava 15 minuta ćutanja. Svi znamo da tišina još uvek traje. Redar je izašao na binu i rekao da tišina još uvek traje i zamolio za tišinu. Ćutali smo.
Nakon desetak minuta, videli smo da ljudi masovno napuštaju Slaviju. Dok smo šetale, drugarica je dobila poziv da je nekakav automobil ušao u masu dok je trajalo 15 minuta ćutanja i da je najbolje da idemo kući. Signal se gubio, nismo imale priliku da saznamo šta se dešava, ali smo videle da se nešto dešava.
U 19:25h studenti su na svom oficijalnom Instagram nalogu objavili: “Iz pravca Pionirskog parka su bačene flaše i kamenice. STUDENTSKI PROTEST SE ZAVRŠAVA. Naši redari su skinuli prsluke. Apelujemo na građane da se povuku na bezbedno”.
Kako smo mi došle na studentski protest, a studentski protest je zvanično završen, mi smo se uputile ka našem smeštaju. Na putu ka “kući”, saznale smo da su istovremeno bačene kamenice i flaše iz Pionirskog parka na studente, ali i da je tišinu prekinuo nedefinisan zvuk. Sa leve strane smo mogle da vidimo siluetu Narodne skupštine koja, kao da je gorela, a nedugo posle smo videle da su u pitanju bile baklje. Na Bulevaru su duž puta bile jedinice SAJ-a i njihova oklopna vozila.
Po dolasku u smeštaj saznale smo da se nedefinisani zvuk pripisuje tzv. zvučnom topu, nečemu što je svima nama, običnim ljudima, bila nepoznanica. Bilo je - nije bilo, imamo - nemamo, govorite istinu - ne govorite istinu… U danima kasnije, ovo će postati predmet glavnih rasprava na svim nivoima.
Studentski protest je bio bezbedan, a onda je počeo protest koji više nije to bio. Kako je usledio protest koji nije bio studentski, u ovom tekstu se nećemo baviti njime.
Dan posle
Sutrašnje jutro bilo je neobično tiho. Za razliku od jučerašnjeg dana, nedelja je bila troma.
Studenti su u 12:30h imali sastanak da vide šta je sledeći korak, a mi smo čekali. Ovo je bio prvi studentski protest gde nismo (sa)znali šta je sledeći korak.
Iako sam se na trenutak osetila prazno, nisam želela da taj osećaj prevlada činjenicu da smo dan pre učinili veliki korak za naše društvo, tako što smo se upisali u istoriju naše zemlje na najvećem skupu ikada napravljenom u Srbiji - protestu namenjenom borbi za pravdu.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Studenti su gledali korak napred i, zarad naše bezbednosti, sve izmestili na drugo mesto. Nisu mogli da predvide sve, ali su mogli da reaguju u trenutku najbolje što su mogli, kako bi sačuvali bezbednost svih nas. U tome su uspeli i hvala im na tome.
16. marta studenti su se oglasili i napisali: “Oni su juče iskoristili svog poslednjeg keca u rukavu. Nama su ostala još 3 špila minimum. Niste ni svesni koliko smo stvari naučili o tome kako funkcionišu. Sve je pod kontrolom. Pametniji ne popušta, pametniji se organizuje!”.
21. marta 2025. godine, Vojnomedicinska akademija je saopštila da je preminuo Vukašin Crnčević (19), šesnaesta žrtva tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Dan kasnije studenti su proglasili Danom žalosti. Tišina traje 16 minuta. Zahtevi nisu ispunjeni. Blokade su nastavljene.
Mi stojimo uz studente, do ispunjenja zahteva.
