Više od dva meseca prošlo je od kako su, prvo studenti Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a potom - jedan po jedan, i svi ostali fakulteti u Srbiji stupili u blokadu. Staklena vrata na ulazima fakulteta prekrili su transparenti, a uslov da se prekinu blokade je samo jedan: da se ispune studentski zahtevi.
I dok vrhovna vlast tvrdi da su zahtevi ispunjeni, a studenti tvrde da nisu, ulicama širom gradova Srbije šire se kolone u svakodnevnim protestima koji, polako ali sigurno, postaju nova normalnost u kojoj živimo. Rame uz rame sa studentima stali su prosvetari, advokati, poljoprivrednici, kao i ostali radnici i građani.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Kao nekadašnja studentkinja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, a danas diplomirana sociološkinja, protestima sam se pridružila u svojstvu građanke, zajedno sa studentima, u borbi za bolje i zdravije društvo u kojem (treba da) živimo.
Protekli period u Srbiji obeležile su dve celodnevne blokade u dva najveća grada u Srbiji, prvo 27. januara u Beogradu na Autokomandi pod parolom “Pod našom (Auto)komandom”, a potom i 1. februara u Novom Sadu na Mostu slobode pod parolom “Ćutanja je dosta! 1. 2. na tri mosta!”. Između ove dve blokade, pored masovnih protesta širom gradova Srbije, studenti beogradskih fakulteta uputili su se peške iz Beograda u Novi Sad, kako bi odali poštu tragično nastradalima u Novom Sadu, koji su 1. 11. 2024. godine izgubili živote kada je betonska nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu pala i usmrtila ih.
Autokomanda - Beograd - 27. 1. 2025.
U petak 24. januara, na svom zvaničnom Instagram profilu @studenti_u_blokadi, studenti su objavili da će se u ponedeljak 27. januara održati blokada Autokomande sa početkom u 10:00 časova, a koja će trajati 24 časa. Istog trenutka kada sam videla obaveštenje, znala sam da ću u ponedeljak biti u Beogradu.
Kako su rekli – tako je i bilo. Jedna grupa studenata krenula je od ETF-a u 9:00, zatim su im se pridružile i kolege sa Pravnog fakulteta i uputili su se ka Autokomandi, dok se ka istoj lokaciji sa Studentskog trga uputila i druga grupa studenata sa 19 beogradskih fakulteta.
U 10:00 zvanično je blokiran saobraćaj na Autokomandi i počela je blokada. Vreme, za ovo doba godine, bilo je začuđujuće toplo.
Društvenim mrežama širile su se fotografije i video snimci studenata koji su kuvali, igrali basket, šah, igrali karte, crtali transparente, ali i snimci postavljanja štandova sa hranom koju su građani pripremali za studente. Na Autokomandi bili su postavljeni i pokretni toaleti, cisterne sa vodom, a prisutna je bila i Hitna pomoć.
Konačno je sat otkucao 16:00 časova i, moje kolege, prijatelji i ja uputili smo se ka Beogradu. Pištaljke i trube su se čule izdaleka, a kada smo stigli, zatekli smo na hiljade studenata i građana na Autokomandi. Ništa nismo govorili. Iznad nepregledne mase ljudi moglo se videti na stotine kreativnih tansparenata koji su se nazirali već od Hrama Svetog Save.
Osetila se neobična energija u vazduhu - pripadnost, odlučnost, uzbuđenje i solidarnost. Naizmenično su se smenjivali smeh i suze i muzika i tišina.
Iako stranci koji će se videti sada i verovatno nikada više, u pogledima koji su se sretali, sve je bilo jasno. Svi smo bili na istoj strani i svi smo se razumeli, bez potrebe da o tome pričamo.
Transparent „Trubi za studente“ nije ostao bez odgovora. Uz ogradu Autokomande stajao je veliki broj studenata koji su mahali prolaznicima, pa i onima koji su zaustavili kolonu i izašli iz automobila kako bi pozdravili studente. U ovom trenutku poželela sam da ponovo budem student. Svako od nas želeo je parče tog neopisivog osećaja, shvatila sam kada sam čula dve starije gospođe kako komentarišu da moraju da odu po svoj automobil, prođu ispod pasarele, da barem jednom zatrube studentima.
Foto: Privatna arhiva
Dok smo šetali, u susret su nam išli roditelji sa bebama, malom decom, ali i bake i deke. Na Autokomandi smo imali priliku da vidimo u zajednici i veliki broj akademika, profesora, glumaca, influensera, novinara i sportista.
Bila sam prijatno iznenađena organizacijom čitavog skupa. Studenti su bili podeljeni po smenama, iako su neki od njih ispunili celodnevnu smenu pod vedrim nebom. Na pultovima za hranu, znalo se gde se postavlja piće, gde pecivo, a gde hrana. Ove pultove punili su građani, a zahvalnost se osećala sa obe strane – i od strane onih kojima se donosi i od strane onih koji donose.
Na bini koja je postavljena pedesetak metara iznad Hrama Svetog Save, radnici i akademski građani držali su govore, a veliki broj građana nalazio se ispred i unutar Hrama Svetog Save. Simbolično, ovog dana se i obeležavao Dan Svetog Save koji je ujedno i školska slava u Republici Srbiji i Republici Srpskoj. Upalili smo sveće i uputili se ka mestu gde je studentski spremao svoj performans, a u narednim minutima cela Autokomanda je pevala Himnu Svetom Savi i Vostani Serbije.
Iako glasno, atmosfera je odavala svojevrsan osećaj sigurnosti. Studenti u ulozi redara su stajali pored ograda i apelovali na građane da se sklone, kako ne bi došlo do bilo kakvog incidenta na skupu. Redari su ostavili jednu prohodnu traku, u slučaju da Hitna pomoć ima potrebu da interveniše, ali za tim nije bilo potrebe. Ovim putem u više navrata primetili smo da pristižu građani i donose pomoć studentima u vidu hrane, pića, ćebadi i ostalih potrepština, i svaki automobil je ispraćen glasnim zvukom sa megafona: „Hvala vam na podršci!“, kao i ovacijama građana.
U 20:00 sati upalili su se blicevi, a kolona, koja je do pre minut bila u mraku, zasijala je sa svih strana. Iznad nas su leteli dronovi i na svakom licu oko sebe videla sam da u tom trenutku nije bilo ništa važnije od onoga što se dešava upravo sada. Nijedna fotografija ne može da dočara količinu ljudi, a prvenstveno osećaj zajedništva koji, za svojih (uskoro) 29 godina, nisam doživela. I, nažalost, verovala sam da nikad neću.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Kada smo se oko 23:00 časa uputili ka Novom Sadu, entuzijazam je bio kao da je skup tek počeo. Studenti su noć proveli na Autokomandi, a ujutru održali akciju čišćenja i potom se vratili na svoje matične fakultete.
Zvaničnih informacija o broju ljudi na Autokomandi nema. Pojedini mediji su preneli informaciju da je na skupu bilo nešto više od 10.000 ljudi, dok je bivši političar i srpski advokat Božo Prelević u jednoj emisiji analizirao skup i rekao da na Autokomandi toga dana nije bilo ispod 200.000 ljudi.
Studentski marš od Beograda do Novog Sada - 30. i 31. januar
Samo tri dana kasnije, u četvrtak 30. januara, studenti sa beogradskih univerziteta krenuli su na put dug 80 kilometara, kako bi odali počast stradalima u tragediji u Novom Sadu i pridružili se novosadskim studentima na blokadi tri mosta, 1. februara. Ovoga dana navršilo se tri meseca od tragedije u Novom Sadu i istovremeno, obeležavao se i dan Grada Novog Sada. Bilo je jasno da će Novi Sad imati rođendan za pamćenje.
Odlučno i (standardno) organizovano, nogu pred nogu, studenti su se okupili i krenuli u 10:00 časova ispred Fakulteta Dramskih Umetnosti, gde su blokade i započete.
Njihova ruta prvog dana izgledala je ovako: FDU - Kriminalističko policijski univerzitet, gde se održala petnaestominutna pošta stradalima - Batajnica - Nova Pazova - Stara Pazova i Inđija, gde su prespavali pod vedrim nebom na fudbalskom terenu.
Drugog dana nastavili su svoj put rutom: Inđija - Maradik - Čortanovci - Sremski Karlovci i konačno, Novi Sad, gde ih je dočekalo na desetine hiljada građana.
Drugog dana su im se pridružile i druge kolege, studenti biciklisti, koji su se 31. januara u 10:00 ispred Muzeja savremenih umetnosti u Beogradu uputili ka svojim kolegama put Novog Sada. Osim toga, studentima su se sutradan pridružili i građani trkači koji su iz Inđije trčali do Novog Sada, a svoju pustolovinu su podelili na svom Instagram profilu trcimzastudente.
Na okrepnim stanicama čekao je veliki broj građana koji su pripremili hranu i osveženje za “oslobodioce”, kako su od milja nazvali studente. Dočekivali su studente sa bogatom trpezom, zagrljajima, osmesima, suzama, a neki su čak postavili i novogodišnje lampice za svečani doček.
Ovim putem razgovarali smo sa Milenom Lukić, studentkinjom četvrte godine Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu, koja je bila jedna od barjaktara na ovom “maršu”.
Foto: Ognjen Šuvakov (izvor: Milena Lukić)
Milenine reči i utiske prenosimo u celosti:
“Ideja o pešačenju iz Beograda do Novog Sada bila je čin podrške našim kolegama u Novom Sadu. To je bila neka vrsta fizičkog iskaza koji pokazuje spremnost, odlučnost i istrajnost, čak iako to zahteva žrtvu i trud.
Kolege iz Novog Sada su organizovale protest koji je bio najavljen prvog februara, tri meseca nakon tragične nesreće kada je pala nadstrešnica na Železnickoj stanici, a studenti iz Beograda su krenuli peške, stigli u Novi Sad i odali počast žrtvama stradalim u nesreći.
Moji roditelji su rekli da su ponosni na sve nas i da mi svi zajedno praktično ,,pišemo istoriju’’. Naravno kao i svaki roditelji, bili su malo zabrinuti, ali su verovali u nas da mi to možemo. Kada je reč generalno o blokadama, od prvog dana imam ogromnu podršku, jer i oni kao i mi traže pravdu.
Moram da kažem da smo imali veliku sreću sa vremenom. Bilo je jako toplo i sunčano preko dana, većina šetača je bila u kratkim rukavima. Uopšte nije bilo iscrpljujuće koliko sam očekivala, tempo kojim smo hodali je bio prilagodjen svima. Pravili smo sasvim dovoljno pauza na kojima je svako od nas imao dovoljno vremena da se odmori, pojede i popije nešto.
Niko od šetača nije imao ozbiljnije zdravstvene probleme, ali naravno upala mišića i žuljevi su bili prisutni. Bilo je trenutaka sumnje, pogotovo nakon više sati hoda bez odmora. Ipak, međusobna podrška i osećaj zajedništva i naš cilj su nas gurali napred. Niko nije odustao u potpunosti, čak i oni koji su morali da naprave pauzu kasnije su se pridružili ponovo.
Organizacija među nama se razvila prirodno. Svako od nas je preuzeo ulogu u skladu sa svojim sposobnostima, to praktikujemo i na našim fakultetima kroz radne grupe. Dobra logistika je bila presudna, svaki fakultet je imao svoj automobil gde su studenti sa istog mogli da ostave svoje stvari. Dobra organizacija i komunikacija, kako interna, tako i eksterna, su ključ svega.”
Kao grom odjeknula je vest da studentima nije odobreno da prespavaju u Sportskoj Hali Inđija. O ovome smo takođe pričali sa našom sagovornicom:
“Predsednik opštine Indjija je rekao da je hala zauzeta i da nije moguće da prenućemo u njoj. Našli smo alternativu i prenoćili smo na fudbalskom terenu pod vedrim nebom. Bilo je jako hladno i vlažno, pogotovo ujutru zbog kondenzacije. Postavili smo šatore, imali smo vreće za spavanje, građani Inđije su nam doneli ćebiće i kuvali čajeve. Nakon nekoliko sati su se pojavile nove opcije, građani su ponudili smeštaj u njihovim kućama i vlasnik jedne diskoteke je ponudio da nam ustupi diskoteku. Naša zajednička odluka je bila da ne odstupamo od principa solidarnosti i zajedništva i većina nas je ostala na fudbalskom terenu.”
Foto: Bogdan Spasojević (izvor: Milena Lukić)
Sa osmehom na licu, Milena je zaključila:
“Iskreno, ne mogu rečima da opišem kako su nas građani dočekali. Pripremili su mnogo hrane, grickalica, vode, sokova, voća, čokoladica i još mnogo toga što je bilo namenjeno za nas. Najtužnije od svega mi je momenat kada shvatim da su svi ti ljudi odvojili deo svoje plate, penzije i svog vremena kako bi dočekali nas. Izrazi njihovih lica su slika koju ću pamtiti do kraja života. Ovim putem želim još jednom da im se od srca zahvalim! Dolazak u Novi Sad je bio jako emotivan. Osećaj je bio mešavina umora, sreće, ponosa i pobede. Ceo doček je toliko delovao nestvarno da uopšte ne mogu lepo ni da ga se setim…”
Dolazak u Novi Sad obeležio je crveni tepih na Varadinskom mostu gde su studenti sa beogradskog i novosadskog univerziteta razmenili zastave, a veče se završilo odavanjem pošte i polaganjem venaca na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Čekajući beogradske studente / Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Vest koja je posebno obeležila ovaj emotivan dan bila je da su srpski studenti nominovani za Nobelovu nagradu za mir, a nominovali su ih pisac i dramaturg Siniša Kovačević i advokat Dijana Stojković.
Sutradan se održala celodnevna blokada tri mosta u Novom Sadu, a o ovom veličanstvenom skupu pisaćemo u 2. delu ovog teksta.
Do sledećeg puta - #zahtevinisuispunjeni.
Pogledaj: Autokomanda pa studentski marš do Mosta slobode – 2. deo
