Greške koji mladi najčešće prave na prvom poslu i kako da ih izbegneš

Prvi posao je velika promena, on podrazumeva prelazak iz učionice ili fakulteta u svet gde se očekuje odgovornost, komunikacija, razumevanje novih pravila i kulture. Nije lako, jer pravila igre nisu ista kao na studijama. Greške su normalne, ali neke se ponavljaju kod većine mladih i mogu usporiti napredak, ostaviti loš utisak ili ti pokvariti iskustvo. U ovom tekstu ćemo proći kroz najčešće greške koje se javljaju na početku karijere i dati ti praktične savete kako da ih izbegneš.

Foto: Startuj.infostud.com (Shutterstock)

1. Nedovoljno jasna komunikacija

Mnogi mladi na prvom poslu izbegavaju da postavljaju pitanja jer se plaše da će ispasti nekompetentni. Ovaj strah često dolazi iz školskog okruženja gde, pa se prenosi na radno mesto. Rezultat može dovesti do toga da deluješ nezainteresovano.

Problem je što nedostatak komunikacije vodi do nesporazuma, kašnjenja i gubitka poverenja. Kolege i menadžeri ne mogu da znaju šta ti treba ako to ne kažeš. U profesionalnom svetu, nejasnoće nisu znak slabosti, već rizik za timsku efikasnost. Sigurno si bio pred klopkom ili bar primetio druge kolege da su se našle u toj situaciji, da odlažeš da iskomuniciraš neke rizike u nadi da će se stvari ispostaviti dobrim do krajnjeg roka. Međutim, uprkos tvojoj dobroj volji i želji da nekome ne prenosiš unapred negativne vesti, ovakav pristup se u poslovnom svetu smatra neodgovornim, a ti možeš ispasti nepouzdan kolega.

Umesto toga, postavljaj konkretna pitanja i potvrdi da si razumeo zadatak i iskomuniciraj sve što uočiš da može ugroziti rezultate. Kratki status izveštaji („Evo gde sam stigao, da li je ovo u redu?“ ili „Primetio sam da smo odstupili od početnog plana, da li iz dosadašnjeg iskustva ovo može dovesti do pomeranja rokova i koga mogu da informišem o tome?“) pokazuju proaktivnost i grade poverenje.

2. Ignorisanje povratne informacije

Mladi često doživljavaju feedback kao kritiku, pa ga ignorišu ili se brane. To je donekle prirodna reakcija, s obzirom da su škole i fakulteti često sredine gde demonstriranjem dobrih ocena, vi osiguravate naklonost ljudi koji vas ocenjuju. Dok je poslovno okruženje malo drugačije, ne postoje toliko jasni kriterijumi evaluacije i jednačina je složenija. Pogotovo danas kada vaša karijera može otići u mnogo različitih smerova.

Ignorisanje povratne informacije znači propuštanje prilike da učiš. Menadžeri očekuju da primeniš sugestije, a ne da ih ignorišeš. Ako to ne radiš, deluješ nezainteresovano za razvoj.

Umesto toga, zapiši komentare, pitaj za pojašnjenje, konkretne primere u praksi i pokaži da si ih primenio. Ljudi vole da vide napredak – to gradi reputaciju osobe koja uči i raste. Sa druge strane, ovakvim pristupom ćeš i zaštititi sebe od potencijalnog rizika da se ti i menadžer nerazumete oko očekivanja. Ti možeš razumeti feedback na jedan, a menadžer na drugi način. Tako da obavezno zatraži dodatne informacije koje bi obezbedile ujednačena očekivanja.

3. Nepoštovanje profesionalnih granica

Na prvom poslu lako je zaboraviti da radno mesto nije isto što i društvo sa fakulteta. Mladi često preterano opušteno komuniciraju, dele privatne detalje ili se uključuju u tračeve.

To je pogrešno jer možeš delovati neozbiljno ili narušiti poverenje. Profesionalne granice štite tvoj imidž i odnose u timu i odaju da si osoba od poverenja, koja je zrela i iako mlada, poseduje profesionalizam.

4. Preuzimaš sve na sebe i ne postavljaš granice (rani “burnout”)

Na početku karijere lako je upasti u ritam “mogu i to”, jer želiš da se pokažeš i deluje da je sve hitno. “Ne” zvuči rizično, pa se za tren nađeš u tri paralelna četa, pet rokova i sa nula pauza. Problem je što stalno guranje preko kapaciteta najpre smanjuje fokus (praviš više grešaka), zatim na energiju (osećaš uzastopni umor, visok stres) i potom na motivaciju, dok bez jasnih granica tuđi prioriteti stalno pojedu tvoje.

Da to presečeš, uradi malu vežbu: nabroj obaveze za ovu i narednu nedelju, obeleži šta je kritično, a šta “nice‑to‑have”, i uporedi sa realnim satima dubljeg fokusa koje zaista imaš. Umesto surovog odbijanja, traži reprioritizaciju. Pitanje koje možeš postaviti svom menadžeru: “Rado ću preuzeti X; ali ako želimo da održimo kvalitet, šta od ovoga da deprioritizujem?”, ili “Mogu skraćenu verziju danas, punu do petka — šta ti više znači?”.

Zatim u kalendar upiši granice kao sastanke: blokove za fokus (2×60–90 min bez notifikacija), prozore za mejlove/čet i pauze. Na ovaj način nećeš kliziti nazad u prezauzetost koja izlazi van tvog kapaciteta, a dobićeš jasniju kontrolu nad opterećenjem.

5. Radiš bez jasno postavljenih ciljeva

Kad tek kreneš, lako je upasti u režim “radim sve što mi dođe”, bez jasnog cilja i kriterijuma kad je nešto zapravo gotovo. Tada vreme ode na aktivnosti koje deluju važno, a ne daju rezultat: dan ti prođe u mejlovima, sastancima i sitnim doradama, a nemaš jasno šta si stvarno isporučio i na taj način nisi siguran u kom smeru ide tvoj portfolio i samopouzdanje stičeš dosta sporije.

Zaokreni to tako što svaki zadatak pretvoriš u mini‑dogovor sa sobom (i timom): šta je tačno cilj, koju vrednost time pružaš, po kom kriterijumu se smatra “gotovo” i do kog roka. Ako je stvar velika ili maglovita, prvo postavi cilj učenja (“šta moram da savladam da bih uradio dobar posao?”), pa tek onda cilj zadatka.

Praktično: napiši jednu rečenicu koja opisuje rezultat (npr. “Jednostavan prototip stranice koji radi na mobilnom i desktopu”), dodaj meru uspeha (“učitava se ispod 2s, prolazi osnovni QA”), i rok. Što je cilj jasniji, to ti je lakše da kažeš “ne” stvarima koje ga ne guraju napred i da nedelju završiš sa nečim konkretnim, ne samo sa “bio sam zauzet”.

6. Porediš se sa svima i sumnjaš u sebe — “imposter” te blokira

Kada ti je feed pun tuđih uspeha i novih titula, lako je da pomisliš da si ti jedini koji nema pojma i da je tvoj uspeh stvar sreće, ne veštine. To je onaj glas koji ti priča da će te “provaliti”, pa počneš da preterano proveravaš, odlažeš zadatke, izbegavaš izazove i biraš samo sigurne stvari kako ne bi ispao “slab”. Problem je što tako ne učiš dovoljno brzo, ne vidi se tvoj potencijal i na kraju sam sebi gradiš tavanicu.

Možeš da pomogneš sebi tako što ćeš zapisati šta si konkretno uradio svake nedelje, kao vrstu mini dnevnika, definiši šta je “dovoljno dobro” pre nego što kreneš (da ne srljaš u perfekcionizam). I najvažnije je da se upoređuješ sa svojim juče, ne sa tuđim najvećim uspehom.

Ukratko, na prvom poslu najviše dobijaš kad radiš sa jasnim ciljem, tražiš feedback, postavljaš granice da zaštitiš fokus i energiju, i gradiš odnose sa mentorom, kolegama i zajednicom. Umesto da se porediš sa tuđim uspesima, meri svoj napredak iz nedelje u nedelju. Male, dosledne korekcije prave veliku razliku: brže učiš, praviš vidljiv učinak i stvaraš sebi zdraviju sredinu za rad i napredak.