Jedna od najvećih poteškoća s kojima se svi susreću je traženje prvog posla. Odgovor na pitanje zašto je to toliko teško možemo potražiti u radu raznih institucija, poslodavaca, ali i u nama.
Foto: Startuj.infostud.com (Shutterstock)
Najlakše je zaposliti nekog ko ima iskustva na pretek i ko je spreman da uplovi u “radne vode” odmah. Nailazimo na oglase za posao koji su sami po sebi ponekad nerealni. Ne samo zato što se proporcije traženih kvalifikacija i uslovi rada ne poklapaju, već zato što se očekuje, pre svega od mladih, da već imaju prvo iskustvo u nekoj firmi.
Uglavnom preovlada strah
Čak i ako ne tražimo prvi posao u struci, očekuje se da smo negde stekli dovoljno znanja da bismo se tim poslom i bavili. Naravno, fakultetsko obrazovanje je i više nego poželjno, ali ovde je pitanje toga da smo to znanje imali negde priliku i da primenimo. A gde drugde to da uradimo nego na prvom poslu?
Priča oko prvog posla, kada se u obzir uzmu svi faktori, može da deluje više nego konfuzno. Može da nas uplaši. Koliko god iskustva i znanja da mislimo da imamo, izazovi će uvek postojati, strahovi će nas pratiti, ali na nama je da im ne dozvolimo da nas zaustave u našem cilju.
Kada tražimo naše prvo radno iskustvo, mi tražimo krila, a na nama je da ih osnažimo da polete.
Kada sam upisala fakultet, posao mi nije bio na pameti. Želela sam da upoznam nove ljude i da se upustim u “čari” studiranja. Malo je reći da se stvari nisu odigrale kao što sam planirala.
Dosta kolega sa mog fakulteta se upustilo u vode volontiranja. Ja sam odlučila da želim da radim.
Krenula sam da radim u svetu digitalnog marketinga. Na mom prvom poslu vodila sam društvene mreže i sajt na kojem sam pisala svoje tekstove. U marketingu se to zove Social Media menadžer i Content Writer.
Na posao sam naišla nakon što sam odlučila da se prijavim za školu koja se reklamirala na sajtu mog fakulteta. Mene su zaposlili kao najmlađu u firmi od desetak ljudi. Svi su završili fakultete, a ja sam završavala prvu godinu fakulteta. Na sve to, krenula sam da radim baš za vreme pandemije.
Ako izuzmemo vanredne okolnosti, pandemiju, i to što još uvek studiram, moj prvi posao je bio daleko od idealnog. Razlog tome leži u samoj sintagmi “prvi posao”. Toliko me je prestrašilo to nadenuto značenje kojem je cilj da da na važnost nečemu što bi trebalo da se smatra normalnim.
Najveći strah mi je bio da ne zabrljam. Toliko sam se uplašila da sam, među prvim stvarima koje sam uradila, probila rok koji sam imala za određeni zadatak. Probijanje rokova je nešto što se u mojoj firmi nije tolerisalo, ali ono što mi je pomoglo da taj strah i prevaziđem već u prvih nedelju dana, je dobra komunikacija.
“Ako ne znaš, pitaj”
U firmi nismo imali HR-a, ali je zato moj šef odlučio da obavi konstruktivan razgovor sa mnom. Shvatila sam da je bitno poštovati rokove, ali je mnogo bitnije razumeti da je okej da pravim greške, a pre svega da ono što me muči iskomuniciram. U tom razgovoru poručio mi je: “Ako ne znaš, pitaj!” “Ako ne razumeš, pitaj” i “Ako se plašiš, pitaj!”.
Ja sam radila potpuno suprotno do tog momenta, a te tri rečenice su mi spasile karijeru. Postala sam osoba koja postavlja “previše” pitanja, ali i osoba koja zna šta radi. Greške su normalne, a ja sam ih se toliko uplašila da sam skoro i zaboravila da treba da radim. Dobra komunikacija je ono što me je “spasilo”.
Iz ove jedne greške sam naučila toliko lekcija koje su mi pomogle i u tom i u narednom poslu. Greške baš to i rade, uče nas da budemo bolji. Moj strah nije nestao, ali ono što je uticalo na to da ga prevaziđem je vreme i otvorenost za kritike.
Vremenom sam se navikla na greške, navikla sam se na lekcije i shvatila da su one sastavni deo kako posla, tako i života. I one se ne dešavaju samo meni, iako sam u to bila ubeđena na početku. One se dešavaju svima.
Kritika usmerena da pomogne
Na mom prvom poslu radila sam osam meseci, i za to vreme napravila sam neznatan broj grešaka, naučila još više lekcija i dobila million kritika. Kada sam napisala svoj prvi tekst u firmi dobila sam komentar na svakom pasusu i posebnu napomenu na kraju gde sam dobila kritiku usmerenu na moje pisanje.
Umesto da je shvatim kao takvu, dobru, konstruktivnu kritiku, usmerenu da poboljša moj rad, ja sam na nju gledala kao na zamerku i u meni je proradio bes. “Kako neko može da menja moj stil pisanja?”, “Zar je ovo toliko loše da je trebao takav komentar?” su samo neke od misli koje su mi prolazile kroz glavu.
Kolega sa posla me je urazumio, objasnio mi je da je kritika usmerena na to da me poboljša, da mi pomogne, a ne da me osujeti. Kada se situacija smirila, shvatila sam koliko sve te emocije mogu da utiču i na moj rad i na to kako percipiram kritike, a one su zapravo ključ svega. To je bila posebna lekcija za mene koja mi je pomogla da razumem više emocije i njihovu “moć” kako u poslovnom tako i u svakodnevnom životu. Od tada pre nego što išta shvatim lično i pre nego što me nešto pogodi, stanem, razmislim i ponavljam sebi: “Ne daj da te emocije kontrolišu”.
Delotvornost kritika je za mene bilo otkriće, i od kada sam shvatila značaj kritike za moj rad, jedva sam čekala da dobijem narednu.
Te sve lekcije sam “ponela” i u sledeću firmu. A razlog zbog kojeg sam odlučila da dam otkaz u tadašnjoj firmi je bolja pozicija koja me je čekala u drugoj firmi.
Kroz naredni posao i sledeći koji me je čekao, shvatila sam da sam uradila dobru stvar na prvom poslu. Verujem da je bitno da se nalazite u okolini koja vas “gura” da rastete, da stalno sebe razvijate i učite.
Kada se nađete u zoni komfora, koliko god da vam se svidela, to nije prostor u kojem ćete napredovati. Ja sam mogla da ostanem u firmi gde sam dobijala solidnu platu, sa divnim kolegama i šefom, gde radim ono što sam za taj period već i naučila. Ipak sam odlučila da idem dalje, na bolju poziciju, na nepoznato mesto, sa novim ljudima i na poziciju koju do sada nisam radila. Ta odluka mi je donela posao u udruženju u kojem sam želela da radim već duže vreme.
Trud ojača samopouzdanje
Moj prvi poslodavac do sada nije primao nikoga bez iskustva, ali se osećao spremno da nekog obuči i primi u svoju firmu. Nisam naletela na nekog ko je želeo da me izrabljuje, a vrlo je bitno da to primetimo na vreme.
Mnogi i imaju negativno prvo iskustvo baš iz tog razloga. Naravno, i to se dešava, ali svrha tog iskustva leži da ne ostanemo na poslu ako nam ne prija! Koliko god da su nam pare potrebne, ništa nije vredno toga. Zato je i pametno raspitatiti se o firmi, istražiti malo više.
Srećna okolnost je bila u tome što sam krenula da radim direktno u struci, u marketingu. Takođe i zato što sam naletela na ljude koji su videli u meni ono što ni ja nisam u tom momentu.
Najveći izazov je bio pobediti samu sebe. Shvatiti da je ovo prvi posao, da nemam kome da se dokazujem i da je normalno da grešim. Kao i da nema razloga da se osećam loše u vezi toga. Zato je najbolje prvi posao shvatiti baš takvog kakav jeste, bez preuveličavanja: samo prvi posao.
Prvi, od mnogih. To je prva tačka u tvojoj karijeri. To je tvoj početak, a jedino što je na tebi da uradiš je da počneš.
Vremenom će i to samopouzdanje, koje fali na početku, doći.
Ja sam na njemu radila kod kuće, usavršavajući se svaki dan. Iako nisam imala puno vremena u danu, trudila sam se da makar sat vremena dnevno posvetim čitajući neku novu knjigu vezanu za moj posao, gledajući neki video ili slušajući podkast. Što sam više znala, to sam bila sigurnija, i u sebe i u ono što radim. Samopouzdanje dolazi vremenom, ali i trudom.
Sramota je ćutati a pretvarati se da znaš. Cela suština je u tome da naučiš nešto. Da, možda će se tvoje iskustvo razlikovati od mog i možda ćeš imati fakultetsku diplomu da potvrdiš svoje znanje, ali prvi posao će uvek biti prostor za učenje, razvijanje i napredak.
Prvi posao će uvek izgledati kao bauk, a na nama je da ga držimo pod kontrolom.
