Prvi posao i prvi put kad shvatiš da znaš više nego što misliš

Jedna od čudnijih stvari kod prvog posla je to što dugo imaš osećaj da si „najmanje kompetentna osoba u prostoriji“, iako u realnosti nikada ne ulaziš potpuno bez osnova. Na posao ne dolaziš kao „tabula rasa“ — dolaziš sa godinama učenja, snalaženja, improvizacije i rešavanja problema, samo što toga u početku nisi svestan/a kao „radnog iskustva“.

Foto: Startuj.infostud.com (Shutterstock)

A onda se, gotovo neprimetno, desi trenutak kada shvatiš da zapravo znaš šta radiš. To ne izgleda kao veliki preokret, sa fanfarama ili jasnom granicom. Samo primetiš da rešavaš problem bez pomoći, objašnjavaš nešto novoj osobi, prepoznaješ grešku ranije nego drugi ili završavaš zadatak koji bi te ranije potpuno blokirao. I tek tada postaje jasno da sve vreme napreduješ, samo to ne primećuješ.

Problem je u tome što većina ljudi napredak zamišlja pogrešno. Očekujemo da znanje donese osećaj potpune sigurnosti, kao: „Sad konačno znam dovoljno.“ U stvarnosti, razvoj karijere mnogo češće izgleda postepeno: prvo radiš sporo, zatim malo sigurnije, onda prestaješ da proveravaš svaku sitnicu, pa počneš intuitivno da razumeš kako stvari funkcionišu.

Zašto često potcenjujemo sopstveno znanje

Pošto se taj napredak dešava postepeno, lako ga previdimo. Dodatno ga potcenjujemo jer ne prepoznajemo znanja koja već imamo. Organizacija obaveza sa fakulteta, rad u timovima, rokovi, prezentacije, snalaženje u novim informacijama — sve su to veštine koje se direktno prenose na prvi posao, samo im tada ne dajemo „profesionalno ime“.

Znanje na prvom poslu zato nije samo ono što si formalno naučio/la, već i ono što si kroz iskustvo već razvio/la: kako da razmišljaš kada nemaš sve informacije, kako da se snađeš u novoj situaciji, kako da postaviš prava pitanja i dođeš do rešenja. U početku to izgleda kao improvizacija, a vremenom postaje veština.

Ono što se zapravo menja nije samo količina znanja, već način na koji ga sagledavaš. Na početku ga potcenjuješ jer ga stalno upoređuješ sa onim što tek treba da naučiš. Kasnije počinješ da vidiš i ono što već funkcioniše. Pored toga, najveća promena je i u načinu na koji procenjuješ sebe — više se ne meriš kroz ono što ne znaš, nego počinješ da primećuješ koliko brže učiš, koliko lakše rešavaš probleme i koliko manje energije trošiš na stvari koje su ti ranije bile stresne. Tada prvi put realno vidiš sopstveni napredak. Ne zato što si odjednom postao/la ekspert, već zato što imaš dovoljno iskustva da prepoznaš koliko si daleko stigao/la.

Samopouzdanje se ne čeka — ono se gradi

Ipak, verovatno najiritantniji deo cele priče jeste to što ćeš i dalje ponekad imati osećaj da nemaš pojma. Čak i kada napreduješ, granica se samo pomera — čim savladaš jedno, pojavi se nešto novo što ne znaš. Zato mnogi nikada nemaju osećaj: „E, sad znam sve.“ I to je sasvim normalno. Ljudi koji dugo rade uglavnom nisu sigurni zato što znaju sve, nego zato što su dovoljno puta prošli kroz situaciju u kojoj nešto nisu znali — i ipak pronašli rešenje.

Zbog toga je važno da početak karijere ne posmatraš samo kao period dokazivanja, već i kao period izgradnje samopouzdanja. A samopouzdanje na poslu najčešće ne dolazi od toga da nemaš greške, već od toga da vremenom vidiš da umeš da ih rešiš.

Jedna od korisnih stvari može biti da beležiš male profesionalne pobede koje bi inače brzo zaboravio/la. To može biti prvi uspešno završen zadatak bez pomoći, prvi sastanak na kojem si se javio/la sa idejom ili situacija u kojoj si samostalno rešio/la problem. Takve stvari deluju sitno dok se dešavaju, ali upravo od njih se gradi osećaj kompetentnosti.

Takođe, važno je da ne izjednačavaš traženje pomoći sa neznanjem. Ljudi koji brže napreduju uglavnom nisu oni koji sve znaju unapred, već oni koji umeju da pitaju, traže povratnu informaciju i uče kroz saradnju. Upravo o tome govori i tekst „The Surprising Power of Questions“ na Harvard Business Review.

Male stvari koje dugoročno prave veliku razliku

Dodatno usavršavanje takođe može značajno da pomogne, ali ne zato što moraš da dostigneš savršenstvo. Nekada je dovoljno da naučiš jednu novu stvar kako bi dobio/la osećaj da možeš da savladaš i sledeću. Kurs, mentorstvo, rad na ličnom projektu, volontiranje ili razvijanje komunikacionih veština mogu da imaju mnogo veći efekat na samopouzdanje nego što ljudi očekuju.

Psiholozi često ističu da se samopouzdanje ne gradi čekanjem da nestane nesigurnost, već postepenim izlaganjem situacijama koje su nam neprijatne ili nove. Upravo zato iskustvo, čak i kada je stresno, vremenom smanjuje osećaj da „nismo dovoljno dobri“. Više o tome možeš pročitati na sajtu Američke psihološke asocijacije: Building Your Resilience.

I možda najvažnije — pokušaj da sebe ne procenjuješ samo kroz ono što još ne znaš. Početnici često imaju utisak da su svi oko njih sigurniji, sposobniji i spremniji nego što jesu. U stvarnosti, većina ljudi mnogo više uči usput nego što to izgleda spolja. Razlika je uglavnom samo u tome što iskusniji ljudi imaju više poverenja u svoju sposobnost da pronađu rešenje čak i kada ga trenutno ne znaju.

I na kraju

Prvi posao retko donosi trenutak u kojem se sve odjednom razjasni. Ali donosi mnogo malih dokaza da možeš više nego što si mislio/la. A najvažnije je upravo to: ne da sve znaš, nego da vremenom počneš da veruješ sopstvenom načinu na koji učiš i rešavaš stvari. Jer trenutak kada shvatiš da znaš više nego što si mislio/la nije kraj učenja — već početak sigurnosti da možeš da nastaviš dalje.