Planovi, pritisak i realnost: Kako napraviti plan koji neće izgoreti za dve nedelje?

Kraj godine, početak semestra ili bilo koji “novi početak” često deluje kao idealan trenutak za velike odluke. Ali, dok pravimo savršene planove u prelepim planerima, u praksi ti planovi vrlo često izgore brže nego što smo očekivali. Zašto je to tako? I kako napraviti plan koji će preživeti realni život?

Razgovarali smo sa psihološkinjom Minom Radosavljević, koja je otvorila temu iz ugla koji nas vraća na suštinu: plan nije dokaz naše vrednosti — plan je alat, a alat služi da se koristi, ne da se divimo njegovoj estetici.

Foto: Startuj.infostud.com (Shutterstock)

Zašto toliko težimo “savršeno iscrtanim planovima”?

Mina objašnjava da koren ovog pritiska leži u modernoj vrednosnoj orijentaciji o kojoj je pisao i Erich From. Savremeni čovek meri sebe kroz posedovanje — novca, statusa, partnera, pa čak i znanja koje doživljava kao “moje je” umesto “živim ga”.

U takav sistem savršeni planovi se uklapaju kao dokaz da smo “dovoljno dobri”. Međutim, kako Mina kaže, koliko god lep plan napisali, ne postajemo vredniji ni za milimetar u odnosu na trenutak pre toga.

Plan je koristan samo kao sredstvo za sprovođenje unutrašnje odluke, a ne kao proizvod koji služi da impresioniramo sebe ili druge. Pisanje plana jeste lako i lep trenutak – ali sprovođenje zahteva strpljenje, toleranciju frustracije i sposobnost da izdržimo ambivalentna osećanja.

Realni vs. nerealni planovi — gde najčešće grešimo?

Mladi vrlo često ulaze u planiranje sa ogromnim očekivanjima. Žele brzo, odmah i bez muke. A kada se to ne desi, javlja se ljutnja i brzi pad motivacije.

Kao da plan nije napisala ista osoba koja ga sada izbegava.

Mina ističe da su nerealna očekivanja glavni razlog ranog odustajanja: tempo, količina obaveza i sopstvene emocije moraju biti deo plana od samog početka. Bez toga, plan deluje lepo – ali nema nikakvu šansu da se održi u stvarnosti.

A onda dođe život — stres, obaveze, umor

Ako postoji nešto čemu možemo verovati, to je da će realnost uvek ubaciti neku nepredviđenu situaciju. Stres, hronični umor, emotivni padovi, poremećen ritam spavanja – sve to utiče na mladu osobu mnogo više nego što mislimo. Kada se život zaleti u naš uredno raspoređen plan, vrlo često prvo strada upravo motivacija.

Zato je, kako Mina naglašava, važno napraviti razliku između:
“pravim pauzu jer mi treba vreme” i
“ne sprovodim plan, znači odustala sam”.

Fleksibilnost nije znak neuspeha — to je znak zdravog odnosa prema sebi!

Koju metodologiju planiranja odabrati?

SMART, WOOP, 12-week year, time blocking… Lista je beskonačna i ponekad deluje da svaki novi trend obećava “konačno savršen sistem”.

A zapravo — nijedan sistem nije savršen ako ne odgovara tvojoj ličnosti. Mina savetuje nešto sasvim jednostavno: isprobaj, pa vidi šta tebi prija.

Plan neće biti savršen, niti će proces izgledati savršeno. I ne treba. Bitno je da te metoda “drži budnom” i pomaže ti da ostaneš povezana sa ciljem, a ne da ti nameće pritisak dodatne perfekcije.

Emocije — najveći saboter ili najveći saveznik?

Emocije su možda i najjači unutrašnji faktor koji određuje da li će plan izdržati.

Što nam je neki cilj važniji, to će se više emocija pojaviti: strah, stid, sumnja, frustracija. Ako bismo donosile odluke samo na osnovu emocija, kaže Mina, nikada ništa ne bismo završile.

Neutralnost je često najbolji teren: kada nismo ni euforični ni u panici, odluke se lakše sprovode, korak po korak, bez unutrašnje drame.
Ali ako emocije toliko zaklanjaju pogled da ne vidimo ni početak puta — vreme je za pomoć, bilo kroz pisanje ili psihoterapiju.

Šta kada plan “pukne”?

Mina nudi perspektivu koja smiruje: plan nije pukao — samo još nije sproveden.

Ako plan ne ide, važno je:

• proveriti da li je plan uopšte adekvatan
• prilagoditi ga sebi, umesto sebe planu
• zapamtiti da odustajanje nije isto što i prilagođavanje

Ponekad jednostavno treba napraviti bolji, realniji, “po meni krojen” plan.
I to nije neuspeh – to je rast.

Mali korak koji možeš da uradiš već danas

Mina kaže: počni od dnevnika.

Pisanje dnevnika, iz dana u dan, otkriva teme koje se ponavljaju, unutrašnje blokade, pa i prave želje. Kada se otkrije šta te zapravo muči — plan postaje lakši, jer dolazi sa osećajem olakšanja, a ne iz pritiska.

Olakšanje samo po sebi stvara dobru atmosferu za promenu.
A tamo gde nema stida, krivice i unutrašnjeg pritiska — planovi znaju da potraju mnogo duže od dve nedelje.