Upoređivanje sa drugim ljudima nije nešto što je nesvakidašnje, a pogotovo nije nešto što je studentarija izmislila. Međutim, za četiri godine svakodnevnog boravka na fakultetu, primetila sam da su studenti često skloni da se upoređuju sa svojim kolegama i da to veoma utiče na njihov akademski uspeh, ali i na psihičko stanje.
Foto: Pixabay
Složila bih se da je takmičarski duh, u neku ruku – zdrav, često nam dođe kao unutrašnje gorivo. Ali on je zdrav kada pokušavamo da pokažemo sebi da možemo više nego što mislimo da možemo, kada se takmičimo protiv sebe samih, kada nam je referentna tačka cilj koji smo zacrtali i vidimo ga “tamo negde” i kada uspeh u takmičenju merimo svojim napretkom na putu do tog cilja.
Takmičenje u nama budi adrenalin, a kako kažu stručnjaci, tada nam se ubrzava rad srca, sužavaju se krvni sudovi, pritisak raste i čitavo telo menja stanje – jer mi ljudi, naprosto, volimo da pobeđujemo i volimo da smo u pravu i u tom momentu bismo učinili svašta, samo da bismo dobili to prokleto prvo mesto i priznanje. A kako je takmičenje samo po sebi zavodljivo, ono lako može da se izvitoperi…
Fakultet je mesto različitosti i, ja volim da kažem, da je upravo u tome njegova lepota. Ljudi se razlikuju po starosti, po iskustvu, po ekonomskom, socijalnom, kulturnom kapitalu, po ambicijama, po ciljevima i po razlozima zbog kojih su upisali baš to što studiraju. Neki su zalutali, neki su baš to želeli, neki su na pola puta shvatili da žele nešto drugo, a neki da to nije za njih. Mi apsolutno nikada ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo šta je u nečijoj glavi.
Zato nisam mogla da se ne zapitam – da li ima smisla upoređivati se sa onima koji nemaju identičan cilj kao i mi (iako nam se može učiniti da je tako) i sa onima koji imaju drugačiju strategiju od nas?
Dva su osnovna razlog zbog kojih smatram da nema:
- NE GLEDAMO SVI ISTO NA FAKULTET.
X puta na studijama sam čula vidno izrevoltirane studente, koji bi govorili: ”Da li je moguće da je on položio, a ja nisam, ja sam učio mesecima, a on jednu noć, znači ovo je katastrofa, neću ni da učim više”. A da li je u tome poenta? Da li je tebi poenta da dobiješ šesticu I sutra zaboraviš to što si juče “naučio”? Na kraju krajeva, da li bi ti upisao tu šesticu da se tebi “posrećilo”? Ako si od onih koji ispite spremaju nedeljama I mesecima, velike su šanse da ne bi.
Nemamo svi iste ciljeve na fakultetu. Nekome je cilj da dobije diplomu na kojoj piše da ima neko znanje, a nekome je cilj da dobije diplomu iza koje stoji znanje. I jedna i druga opcija su validne. Na kraju krajeva, i jedni i drugi završavaju fakultet. Samo pre nego što se porediš, razmisli sa kim se porediš. - NEMAMO SVI ISTE SPOSOBNOSTI.
Dugo vremena me je nerviralo što nisam mogla da učim noću ili par dana pred ispit. Mislila sam, tako bih olakšala sebi (tako su mi bar drugi govorili). A onda sam shvatila da ono što je nekome olakšanje, meni je patnja. Govorila bih ljudima da su ludi i da je bolje da se naspavaju i ustanu ujutru odmorni i, kao pravi štreber, objašnjavala bih im da naš mozak najbolje funkcioniše kada se probudimo… Ali to je njima bila patnja. Prosto – drugačiji smo. Ne terajte sebe na ono što ne možete! Vi najbolje znate koliko možete i kada možete – ako znate da vam je potrebno dva ili tri ispitna roka da očistite semestar i da pritom ostanete zdravi, pa, miša mu, šta se onda upoređujete sa onima koji mesec dana nisu spavali da bi ga očistili u prvom roku?
Konačno, poenta nije da odlučimo da li su pametniji ovi sa noćnom ili ovi sa jutarnjom strategijom, već da shvatimo da i na studijama, kao i u životu, ne možemo porediti babe i žabe. Meni je u prvoj godini trebalo mnogo više vremena da naučim gradivo (jer, ruku na srce, stvarno nisam znala kako se uči), ali kako je vreme odmicalo, učila sam racionalnije i pametnije. I ako mene pitate – ja sam iz takmičenja zvanog osnovne akademske studije izašla sa zlatnom medaljom. Ne zato što sam ih završila u roku – završila bih ih svakako. Ne zbog visokih ocena – nisam ih uvek zaslužila . Već zato što sam shvatila da posle studija, ono najvrednije ostaje u glavi, a ne na papiru. A papir k’o papir, na svakom će pisati isto: diplomirani nesrećni student koji se upoređivao sa drugima, umesto da je poredio sebe kao brucoša i sebe kao diplomiranog akademskog građanina.
I zato nemojte dozvoliti da i vas takmičarski duh izvitoperi. Vi ste odgovorni samo za svoje postupke, za svoje strategije i svoje ciljeve. Naš narod voli da kaže – radoznalost je ubila mačku, a ja volim da kažem – sujeta je ubila studenta. Use u svoje kljuse i merite svoj uspeh… I ne brinite, nije uspeh novac da se troši. Uspeha, ipak, ima dovoljno za sve.
