I dok smo se mi još oporavljali od emocionalnog šoka od studentskog marša i Mosta slobode, studenti su već uveliko oporavljali žuljeve i spremali se za novi pohod. Kako su najavili na svom oficijalnom Instagram profilu - 15. februara, na Dan državnosti Republike Srbije, održao se veliki protest u Kragujevcu pod nazivom “Sretnimo se na Sretenje”. Petnaesti februar, petnaestočasovna blokada za petnaest žrtava zločina u Novom Sadu, za čiju smrt ni posle više od tri meseca - niko nije odgovoran.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
A zašto baš Kragujevac i zašto baš 15. februar, rekla nam je naša sagovornica Milena Lukić, studentkinja Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu: “Dana 15. februara 1835. u Kragujevcu je donet jedan od najslobodnijih ustava u Evropi, koji je garantovao vladavinu prava i lične slobode. Studenti Univerziteta u Kragujevcu poručuju da se danas, 190 godina kasnije, ti principi ne poštuju i da je vreme da se Sretenje obeleži dostojanstveno, u duhu slobode. Pozivaju građane i svoje kolege iz drugih gradova da im se pridruže 15. februara 2025. u Kragujevcu. Možemo očekivati veliki skup i celodnevnu blokadu”.
Rečeno - učinjeno!
Maratonci trče (baš, baš) počasni krug
Ipak, poziv studenata nije bio (samo) na Instagram profilu. Studenti iz Kragujevca odlučili su da poziv uruče zvanično, kako dolikuje - uživo, i to štafetnim maratonom do Beograda. Kako je preneo portal Glas Šumadije, studenti su se u nedelju 9. februara, tačno u 9 sati ujutru, ispred Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu uputili na trku dugu čak 115 kilometara.
Studenti su ispraćeni ovacijama sugrađana, a dolazak je bio planiran oko 22 časa ispred Hrama Svetog Save u Beogradu. Nešto pre 21 časa na profilu studenti_u_blokadi osvanula je objava “Svi kod Hrama Svetog Save SADA, brzi maratonci stižu!”. Domaćini su studente dočekali svečano, pa je putanjom postavljen crveni tepih, a oko crvenog tepiha samo su se nazirali blicevi i uzbuđena lica građana. Konačno, maratonci su pristigli, presekli crvenu traku i poziv je bio uručen, zaista kako dolikuje.
Uz smeh i suze, maratoncima su dodeljene medalje. Iako se niko od studenata ne predstavlja imenom i prezimenom, već grupom koja traži ispunjenje zahteva, ovom prilikom imenovaćemo maratonce koji su istrčali ovu veličanstvenu trku: Isidora Stojanović, Jovan Stojanović, Dimitrije Šurlan, Luka Aksentijević i Jovan Mišeljić.
Samo dan kasnije, u ponedeljak 10. februara, na štafetni maraton uputili su se i studenti novosadskog univerziteta. Nakon odavanja pošte stradalima na Železničkoj stanici u Novom Sadu, tačno u 12:07, studenti su se, sa Ustavom Srbije i indeksima u rukama, uputili ka prestonici.
Ništa manje svečano nego dan pre, i Novosađane je čekao crveni tepih u 21 čas na Studentskom trgu. Uz pesmu, zagrljaje, suze i medalje, dočekani su sa natpisom “Dobro došli šampioni!”. Beograd je i te noći, kao i prehodne, bio u blicevima i energiji koju teško da može da prenese bilo koja fotografija ili video snimak.
Iako bismo voleli da imenujemo i novosadske maratonce, nažalost, do ove informacije nismo došli. Svakako, ako budu ovo čitali, voleli bismo da znaju koliko smo ponosni na njih.
Zajedno do Kragujevca
11. februar
Pod parolom “Ništa nije daleko za pravdu”, studenti su se, ovog puta zajedno, uputili put Kragujevca, dužine 150 kilometara. U utorak, 11. februara, studenti su na svom profilu objavili plan puta, a on je izgledao ovako: Beograd - Sopot - Mladenovac - Markovac - Orašac - Aranđelovac - Topola - Ovsište - Čumić - Kragujevac.
Za prvi dan bila je planirana šetnja od 37 kilometara do Sopota, gde će prespavati i sutradan nastaviti dalje. Prvobitan plan bio je da studenti prenoće u sportskoj sali, međutim, predsednik Opštine Sopot izjavio je da o korišćenju sale odlučuju škole, a one su državna svojina, te da pitaju državu, prenosi Nova.rs. Ipak, studenti ovu noć nisu proveli pod vedrim nebom. Kako prenosi Glas Šumadije, studente su ugostili tihi heroji, vlasnici Eko Domaćinstva “Dr Čupić”, Ana i Aleksandar, tako što su zagrejali 2.000 kvadrata svog plastenika, kako bi se studenti sklonili od mraza, odmorili i nastavili dalje.
12. februar
Sutradan, 12. februara, studenti su se uputili dalje, sa planom da toga dana pređu nešto više od 40 kilometara. Nogu pred nogu, uz ledenu kišu, studenti su stigli u Aranđelovac.
I u Aranđelovcu, kao i u Sopotu i drugim okrepnim stanicama, studente su dočekali meštani otvorenih srca, ruku i trpeze. Za razliku od Opštine Sopot, Opština Aranđelovac je ustupila studentima svoju sporstsku salu, pa su studenti tu proveli noć.
Istog dana, 78 biciklista iz Novog Sada, pristiglo je u Beograd, a studenti Šumarskog fakulteta su ih svečano dočekali i ustupili im hranu i smeštaj. Njihov put za Kragujevac bio je planiran narednog dana.
13. februar
13. februara, oko 9 časova, studenti su nastavili svoj put ka Čumiću, poslednjoj stanici pre Kragujevca. Fotografije iz “smeštaja” u Čumiću su bile emotivne. Škola u kojoj su studenti prenoćili, izgledala je poput improvizovane ambulante, s obzirom da je studente posetilo na desetine lekara i tehničara, kako bi sanirali povrede i otoke na nogama naših “oslobodilaca”, kako ih je narod od milja nazvao. U tom trenutku, studenti su prepešačili više od 110 kilometara.
14. februar
14. februara u 8.30 časova ispred Hrama Svetog Save, Beograđani su se uputili na “ultramaraton” do Kragujevca. Činilo se da sa svih strana, pešice i biciklovima, horda ljudi ide na Sretenje. Osim maratonaca iz Novog Sada, ka Kragujevcu su se uputili i studenti iz Užica, Gornjeg Milanovca, Čačka, Kraljeva i Novog Pazara.
Mi koji smo željno iščekivali 15. februar da se uputimo ka Kragujevcu, provodili smo svaki trenutak na telefonu i iščekivali dolazak studenata na mesto gde ćemo se sutradan svi sresti. Taj trenutak je bio magičan. Nije važno da li su pešačili tri dana ili jedan dan, da li su došli biciklima ili peške, svaki zagrljaj je bio veliki i na licima ljudi se moglo prepoznati koliko je taj dolazak bio veliki. Nikada više i jače nismo iščekivali Dan državnosti.
Veliki dan kada smo se sreli na Sretenje
Da prevarimo gužvu, ranom zorom smo se uputili iz Novog Sada u Kragujevac. Naivno smo mislili da smo se jedini toga setili. Gužve na autoputu su se pojavile već na izlasku iz Beograda, a kako su se iz kola vijorile zastave, znali smo da idemo u istom pravcu. I zapravo smo bili ok sa gužvom.
Dok smo putovali, mimoilazili smo bicikliste i trkače koji su, po vremenu koje se grčevito držalo tek koji stepen iznad nule, a onda i ono skliznulo u minus, odlučno išli ka napred.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Od ulaska u Kragujevac, bilo je jasno da će ovo biti dan za pamćenje. Od table koja nas je dočekala, na kojoj je pisalo “Dobro došli studenti Nobelovci u srce Šumadije” - iako nismo više bili studenti, osetili smo se, nekako, posebno i dobrodošlo.
Ono što sam prvo primetila, a nisam videla na Autokomandi i Mostu slobode jeste rasprostranjenost protesta. Dok su prethodne blokade bile koncentrisane na jednom mestu, u Kragujevcu to nije bio slučaj. Kragujevac je toga dana bio ceo u protestu. I bilo je nešto prelepo u tome. To mi je bilo jasno kada sam ušla u kinesku prodavnicu gde se sa zvučnika orila pesma “Veseli se srpski rode”, a pored kase su bile srpske zastave i pištaljke. Na prozorima i terasama širom grada bili su postavljeni različiti transparenti, dok je na jednom prozoru belim sprejom bio natpis “Pumpaj!” (reč koju ćemo tog dana čuti mnogo, mnogo puta). Čak smo videli i jedan neobičan prizor - automobil koji je bio prošaran simboličnim crvenim rukama.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Kragujevčani su bili pravi domaćini, pa niko nije ostao ni gladan ni žedan. Štandovi sa hranom su bili uz puteve i staze, pa čak i na klupama autobuskih stajališta. Samo na jednom mestu stajala je kutija za donacije za studente, dok su svi ostali štandovi bili “štandovi dobrodošlice” za sve posetioce. Građani su se samoinicijativno organizovali i pripremali kafu, čaj, pasulj, supu (oh, kako je prijala topla supa kada je temperatura pala ispod minusa), picu, pljeskavice, kiflice, pite, domaće kolače i, ono što me je potpuno oduševilo - poslastice bez glutena.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Interesantno zapažanje - dok smo šetnjom kroz Novi Sad sa prozora viđali mnogo građana, na Sretenje su skoro svi prozori bili u mraku, činilo se kao da su svi napolju, među nama. Vladala je neobična energija. U isto vreme mogli smo videti dve osobe, jedna koja se smeje, druga koja plače. I razumeli smo i jednu i drugu osobu. Apsolutni rolerkoster emocija. Znala sam samo jedno - nije postojalo ni jedno drugo mesto u tom trenutku na kojem bih više volela da sam bila.
Prizor koji je svakoga ostavio bez reči, nalazio se pored puta ka bini, bile su poređane stolice, jedna do druge, na kojima su se nalazila imena žrtava i na svakoj po jedna bela ruža. Ovaj prizor bio je tužan, jak i nekako tih. Svako od nas je pred ovim prizorom zaćutao i odlutao u neke svoje, sebi znane misli.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Kragujevac je imao i svoju binu sa koje je pevao hor i obraćali su se brojni govornici, pa smo se u jednom trenutku uputili ka tamo. Usput smo sreli glumce čija su lica “virila” ispod transparenata njihovih matičnih pozorišta, kao i još neka lica koja ne poznajem, ali sam ih videla na protestu u Novom Sadu - našeg velikana košarkaša Dejana Bodirogu, kao i Deda Bradu, divnog deku i Novosađanina koji je kuvao čaj za studente u Novom Sadu, a o kome smo pisali u prethodnom tekstu. Srdačno smo se pozdravili kao da se poznajemo i sa zadovoljstvom sam ostavila na trenutak svoju pištaljku da popijem Deda Bradin topli čaj od kamilice.
Studenti su i ovog puta bili izvanredni u organizaciji. Tačno se znalo kojim putem se ide, a koji put treba da ostane prohodan za vozila Hitne pomoći. Redari su bili postavljeni duž svakog puta i, iako prvi put ovom gradu, ni na trenutak se nisam osećala izgubljeno.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Protest smo napustili nešto posle deset časova uveče. Sa jakim utiscima i bolom u nogama, uputili smo se ka našem smeštaju. Tek kada sam sela, shvatila sam da sam tog dana u Kragujevcu napravila više od 27.000 koraka, odnosno 19.5 kilometara, a to je bila jedna sedmina onoga što su studenti prepešačili u svom maršu do Kragujevca. Postidela sam se svog neistreniranog nestudentskog žulja na malom prstu na nozi!
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
Studenti su pozicije napustili u 00:07, nakon odavanja pošte nastradalima u Novom Sadu. Pre odlaska, organizovana je akcija čišćenja, te posle ovog masovnog skupa, u ovom gradu nije ostao niti jedan jedini papirić na asfaltu.
Po povratku u Novi Sad, sutradan, sreli smo dugu kolonu taksista koji su došli po studente da ih vrate u Beograd i Novi Sad na njihove matične fakultete. Dok smo mahali njima i oni nama, bilo mi je drago što sam deo ove promene.
KudE ćemo sad?
Za 1. mart studenti su nam najavili novi veliki skup u Niš(u) pod nazivom Studentski edikt, a njihovu pozivnicu prenosimo u celosti:
“Edikt je odluka koja donosi nova pravila. Sada studenti Srbije donose svoj – Studentski edikt, poruku da više nećemo prihvatiti nepravdu, korupciju i neefikasan sistem koji nas ograničava.
Neki tragovi blede, a neki postaju deo istorije. Pozivamo vas da zajedno ispišemo stranice budućnosti i ostavimo neizbrisiv pečat naše borbe.
Okupljamo se u centru Niša 1. marta jer znamo da zaslužujemo bolje – ne samo u obrazovanju, već i u društvu. Želimo institucije koje rade u interesu svih nas, a ne na štetu. Hoćemo sistem koji vrednuje znanje i rad, a ne poslušnost i ćutanje.
Protest će trajati simboličnih 18 sati – od 9.00 ujutru do 3.00 posle ponoći. Ovih 18 sati nije slučajno. To je pozivni broj za Niš, ali i poziv za promenu koja je potrebna, poziv za prelazak iz apatije u akciju, iz ćutanja u glasnu borbu za bolju budućnost.
Neka ovaj edikt bude prekretnica. Neka označi početak promena koje želimo.
Dođi u Niš, dođi na najmasovniji protest u istoriji carskog grada, 1. marta. Ovo je naš edikt – naša odluka da ne odustajemo!
Vidimo se!”
Vidimo se, Niš. A do tada - #pumpaj!
