U vremenu kada se obuća naručuje jednim klikom, trendovi menjaju iz sezone u sezonu, a mladi najčešće biraju poslove u IT-u, marketingu ili rad na daljinu, u Gornjem Milanovcu postoji porodica koja pokazuje da i tradicionalan zanat ima budućnost.
Jedina preostala obućarska radnja u gradu nije samo mesto gde se krpe pocepane patike ili omiljene cipele – to je porodični biznis koji se prenosi s kolena na koleno. Miroslav Novaković, jedini obućar u ovom gradu navodi da posao obućara nije kao što je nekad bio, da je to sada mnogo više od klasičnog „krpljenja“ obuće.
Foto: Startuj.infostud.com (Shutterstock)
Obućar je više od zanata
„Postali smo mali servisni centar za sve što nosimo – od popravke rajsferšlusa na jaknama i torbi, do izrade unikatnih cipela po meri. Posao nikada nije bio raznovrsniji, upravo zato što ljudi ponovo žele kvalitet i trajnost, a ne brzinsku zamenu ili kupovinu, zato je obućar više od zanata“, rekao je za naš portal Novaković.
Miroslav je treća, ako ne i četvrta, generacija obućara u porodici, a svoje znanje preneo je i na svoju decu. Njegova radionica, skromna ali puna života, jedino je mesto u gradu gde se cipele i dalje popravljaju na tradicionalan način.
„Cela moja porodica ovde radi, žena i ja smo glavni majstori i radimo puno radno vreme, međutim puno nam pomažu i deca. Želim da ih naučim ovom zanatu i da im prenesem porodični posao i da imaju sigurnu budućnost“, naveo je Novaković.
Bez obzira na to što je tehnologija izrade obuće savremenija, Novaković tvrdi da se od starog zanata ipak može živeti.
„Obućar uvek treba građanima, kao što im treba i hemijsko čišćenje, sajdžija ili šnajder, tako treba i ovo, a majstora je sve manje. Što se tiče zarade, garantujem da od ovoga može da se živi, naročito ako ste jedini obućar u gradu kao ja“, rekao je Novaković.
Posao koji se prenosi sa generacije na generaciju
Iako mladi danas češće biraju modernije profesije, majstor iz Gornjeg Milanovca svoju decu uči da nastave posao.
„Drago mi je što moja deca žele da nauče posao. To je najbolja potvrda da ovaj zanat ima budućnost“, dodao je.
Ivana Novaković je četvrti razred gimnazije i od svoje sedme godine pomaže ocu u zanatskoj radnji.
„Smatram da imam sreću što sam se rodila u zanatskoj porodici. Od malena sam volela da dolazim ovde u radnju i da pomažem roditeljima. U planu mi je da nakon završene srednje škole završim i fakultet, pa da se nakon studija vratim u svoj rodni grad i nastavim porodičnu tradiciju“, rekla je Novaković.
Kako je Ivana otkrila za naš portal, želja joj je da završi fakultet i da se bavi modnim dizajnom.
„Volela bih da se nakon fakulteta vratim kući i ovde nastavim da radim u radnji, ali ne da se bavimo samo obućarstvom, već da svoj posao u radnji proširimo i na dizajn, izradu i popravku garderobe“, rekla je Novaković dodajući da u tradicionalnom zanatu vidi prostor za savremene ideje i kreativne inovacije koje bi porodici otvorile vrata za nova tržišta i privukle mlađe generacije.
Nije lako biti jedini obućar u gradu
Prema njihovim rečima, biti jedini obućar u gradu donosi veliku odgovornost, ali i sreću.
„Nije lako održati malu radnju danas, ali kad vidim da mušterije dolaze godinama, znam da sve to ima smisla. Ljudi mi donesu cipele za koje misle da su za bacanje, a onda se oduševe kad vide da mogu da traju još nekoliko godina. Taj deo posla najviše i volim, kad od starih cipela mogu napraviti nešto što je vredno i korisno. Zadovoljstvo kupaca je naravno isto važno", objasnio je Novaković.
Novaković je naveo da nije lako biti jedini obućar u gradu zbog obimnosti posla, ali da pokušava da sve postigne.
„Sugrađani dolaze sa različitim problemima, od izlizane pete do potpuno uništenog đona, ali ono što se retko menja jeste odnos poverenja. Mnogi se vraćaju godinama jer u ovoj radionici niko nije samo mušterija, ovo je mala sredina i sve ih smatram prijateljima i porodicom“, rekao je Novaković.
Stari zanati imaju budućnost
Iako je brza moda značajno promenila tržište, Novaković smatra da ovaj stari zanat ima budućnost.
„Mladi često misle da je zanat nešto zastarelo, ali to nije tačno. Ovo je posao koji može da se uči, koji daje sigurnost, i koji nikad ne može da zastari. U planu nam je da nastavimo tradiciju i, ako bude sreće, jednog dana je preneti na još jednu generaciju. U ovom poslu najvrednija stvar nisu mašine, već ruke koje rade i porodica koja stoji iza svakog popravljenog para obuće“, zaključio je Novaković.
Obućarstvo je veština koja spaja tradiciju i praktičnost, podsećajući nas da neke stvari imaju vrednost upravo zato što traju. Obućarska radnja je prostor u kojem se čuva tradicija, gradi poverenje i dokazuje da i danas zanat može biti stabilan, lep i dugoročan posao.
