Dok studenti širom Srbije izlaze na ulice u borbi za svoje zahteve i pravdu, među njima se ističe jedna posebna grupa – redari. Iako često neprimetni u moru transparenata i skandiranja, oni igraju ključnu ulogu u organizaciji protesta, brinući o bezbednosti, redu i jasnoj komunikaciji između učesnika.
Foto: Privatna arhiva/Kristina Dorić
„Glavni razlog zašto sam postao redar jeste kako bih mogao da na bilo koji način obezbedim svoje kolege, ali ujedno i ostale građane koji su na javnim akcijama došli da nam pruže podršku. Počeo sam da redarim već na samom početku, gde sam zaista uvideo potrebu za ljudima koji će koordinisati šetnjom skupa i osigurati njegov normalan tok“, rekao je za naš portal Dimitrije Radojević, redar i student Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Kako nam je rekao, kao redaru tokom protesta najvažnija je odgovornost da svi koji se nalaze u toj javnoj akciji budu sigurni.
„U zavisnosti od veličine samog protesta, postoje različite stvari na koje treba da se obrati pažnja. Uglavnom se to zasniva na tome da ljudi znaju gde idu, da se smiruju tenzije sa provokatorima koji žele da izazovu nemire, kao i da se osigura protok hitne službe koja mora da prođe. Pod svim ovim se takođe podrazumeva da obraćamo pažnju na sve građane, da ako nekom pozli možemo odmah da se pobrinemo za njih“, objasnio je Radojević.
Svi zajedno odlučuju
Prema njegovim rečima, organizacija redarske službe je takva da svi studenti-redari učestvuju zajedno u donošenju odluka.
„Zajedno se dogovaramo oko same putanje kolone, kao i oko toga koje su tačke rizika na koje treba da se obrati pažnja. U slučaju prolaza hitne službe (hitne pomoći, vatrogasnih jedinica ili policije), postoji ustaljen sistem koji podrazumeva da pravimo prostor, naglašavanjem na megafonima da se ljudi sklone, kako bi vozila prošla bez smetnje“, rekao je Radojević.
Atmosfera na protestima je, prema njegovom iskustvu, uvek bila pozitivna, jer ljudi osećaju zajedništvo koje ih ujedinjuje da se bore za pravdu.
„Postojale su neprijatne situacije, sa ljudima koji su tu očigledno bili kako bi izazvali nemire, ali im to nikad nije pošlo za rukom. Ipak, najlepše redarenje i iskustvo koje sam imao je bilo tokom šetnje do Novog Sada, prilikom akcije „1.2. na tri mosta“. Brojnost ljudi koji su izašli da pozdrave naše studente je bila velika i to je nešto što me je zaista usrećilo. Svuda gde smo prolazili ljudi bi nas pozdravljali kao heroje, što nas je dodatno motivisalo da nastavimo sa našom šetnjom“, rekao je Radojević.
Najveći izazov za redare
Jedan od najvećih izazova sa kojima se redari suočavaju jesu moguće provokacije ili pokušaji izazivanja nereda.
„Najveći izazov predstavljaju ljudi koji žele da na bilo koji način naude koloni ili građanima koji se nalaze izvan kolone. Od toga mogu da izdvojim situaciju koja se desila prilikom prve akcije kod RTS-a, gde smo, prilikom naše šetnje nazad do Rektorata, naišli na dva muškarca koji su se odjednom pojavili na kraju kolone, koja su pokušala da izvade nedužnog vozača iz svog vozila, kako bi ga prebili. Svom srećom, mi redari smo bili blizu i uspeli smo da ih odvojimo od ljudi i tako izbegnemo bilo kakav problem“, zaključio je Radojević.
Iskustva redara širom Srbije
S obzirom da se studentski protesti organizuju širom Srbije, Jovana Kolaković i Natalija Jakovljević, maturantkinje iz Gornjeg Milanovca su za naš portal govorile o svom iskustvu kao redara tokom protesta, ali i tokom šetnje do Beograda.
„U ime svih redara mogu potvrditi da nam je bilo izuzetno važno da učestvujemo u organizaciji na bilo koji način i da koliko je u našoj mogućnosti maksimalno doprinesemo istoj. Tako nam je posao redara zvučao primamljiv i smatrale smo sebe dovoljno sposobnim da preuzmemo odgovornost. S obzirom na to da mi dolazimo iz malog grada u kom nema naročito mnogo prostora za dužu protestnu šetnju, kao ni velike mase ljudi koja bi se teško kontrolisala, posao redara i nije toliko zahtevan i naporan kao u nekim većim sredinama i na većim protestima“, započele su priču Jakovljević i Kolaković.
Glavna odgovornost redara, prema njihovim rečima, jeste da bude kompletno informisan o planu i programu protesta i da u svakom trenutku bude na raspolaganju učesnicima protesta u slučaju da im je potrebna neka informacija ili pomoć.
„Zadaci i uloge redara se osmišljavaju i organizuju na sastancima neposredno pre protesta, na kojima se odlučuje koja je čija uloga i gde ko treba da bude pozicioniran. Jedan deo grupe redara vodi kolonu spreda, drugi je na kraju kolone, a pojedini stoje i sa bočnih strana“, navele su.
Doček studenata iz Kraljeva, Čačka i Užica
Za organizaciju dočeka i prenoćišta studenata koji su putovali peške iz Kraljeva, Čačka i Užica ka Beogradu bilo im je potrebno nedelju dana, kao i velika pomoć drugih ljudi, preduzeća i institucija u gradu.
„Pre svega, za prenoćište smo u obzir uzeli mnogobrojne objekte u našem gradu koji bi mogli da obezbede adekvatan prostor za toliki broj ljudi i probali smo da od svakog od njih dobijemo dozvolu da ih iskoristimo. Nakon što smo selektovali odgovarajuće prostore za prenoćište, usredsredili smo se na prikupljanje neophodnih donacija (dušeci, vreće, ćebići, jastuci, hrana, piće, medicinska sredstva, higijena…) kontaktiranjem lokalnih kompanija i ostalih sugrađana koji su bili radi da pomognu u organizaciji putem našeg Instagram naloga“, objasnila nam je Kolaković.
Prema njenim rečima, nakon toga usledilo je prikupljanje, skladištenje i raspoređivanje donacija, nameštanje smeštaja i finalno organizovanje samog dočeka (okupljanje građana, pripremanje posluženja i prve pomoći).
Kako je navela, jedna grupa redara se na dočeku bavila sprovođenjem šetača do smeštaja, posluženjem i prvom pomoći, a druga je tokom celog prenoćišta bila na raspolaganju šetačima za svako pitanje i potrebnu pomoć.
Peške od Gornjeg Milanovca do Beograda
Takođe, Kolaković i Jakovljević su se pridružile ostalim šetačima ka protestu u Beogradu.
„Atmosfera je bila motivišuća, pre svega zbog svih velikodušnih građana čiji bi nas dočeci podsticali da se veselimo svom uspehu uprkos velikom umoru i svim drugim poteškoćama. Sa svih strana osećala se podrška, kako od saputnika tako i od meštana svih uzrasta, koja je imala ključnu ulogu u tome da istrajemo u ovoj borbi i stignemo raspoloženi i puni energije do našeg odredišta“, rekla je Jakovljević.
Jedan od primera zanimljivih događaja koje pamti Jakovljević sa šetnje desio se u Lazarevcu na samom dočeku.
„U toj velikoj masi ljudi čija mi lica nisu poznata, ali podjednako mila kao i onih koje znam ceo život, nasumice sam prišla jednoj od inače mnogo devojaka koje su sa strane delile medalje kao simbole naše istrajnosti i njihove podrške. U trenutku kada mi je kačila medalju oko vrata, pogledala sam je i tada prepoznala svoju drugaricu koju sam davno upoznala i sa kojom dugo nisam bila u kontaktu, koja mi je izmamila osmeh na lice kao niko tokom šetnje i čiji mi je zagrljaj izgleda jedini bio potreban kao lek za prepešačenih 30 kilometara toga dana“, rekla je Jakovljević.
Tokom njihovog iskustva kao redara, s obzirom da dolaze iz manje sredine, nisu bile izložene nikakvim većim incidentima.
„Neverovatno nam je kako je neprikosnovena borba i ujedinjenost koja odlikuje naše ljude iz svih krajeva ove zemlje ponovo ukrstila puteve, i to na najlepši mogući način. Još jedno divno i neočekivano iskustvo koje smo imale jeste zbližavanje sa porodicama koje su nas u Ljigu i Lazarevcu ugostile i koje planiramo da što pre ponovo posetimo, nadamo se, nekom lepšom prilikom“, zaključile su naše sagovornice.
